PARFIMERISTA

PIŠE: Mila MAR?ETA

U mojoj porodici niko nije posebno obdaren ?ulom mirisa.

Moja majka je odsustvo bilo kakvog mirisa poistove?ivala sa ?isto?om, pa je bila vrlo ponosna na bezmirisnost našeg doma. Otac joj je vikendom kupovao cve?e, ali samo bele kale jer ne mirišu. Miris kuvanog jela je morao biti proteran kroz otvorene prozore u najkra?em mogu?em roku, pre nego što se uvu?e u zavese ili mebl štof nameštaja u trpezariji i dnevnoj sobi.

Ja sam ro?en druga?iji: slabovid, u mrljavom sivilu spoljašnjeg sveta, sa sposobnoš?u da osetim mirise tog istog sveta. Rano sam otkrio da sve oko mene i u meni ima miris i da se mirisi zna?ajno razlikuju me?u sobom.

U junu, Njegoševu ulicu u kojoj stanujem, nikad nisam opisivao kroz zelene drvorede i žamor iz bašta restorana, ve? kao miris 37 stabala lipe, ?etiri kisela drveta, 118 saksija petunija i precizno izmerenom mešavinom ženskih parfema i muških losiona za posle brijanja.

Na pitanje „Šta ima novo u komšiluku?“, odgovarao sam oduvek, pa i danas, detaljnim izveštajem:

„U broju 18, na tre?em spratu, kuva se gove?a supa. U broju 38, ?ak tri sprata mirišu na ljubav. Ljubavi na drugom i osmom spratu su iskrene i lagane kao vazduh koji struji kroz otvorene prozore sa svežim mirisom dolaze?e sre?e. Ljubav na tre?em spratu nosi breme prošlosti, suviše miriše na sasušene suze da bi opstala. U zgradi pored Prirodnja?kog muzeja, u prizemlju, majka miriše na ?ekanje ?erke koja ne?e do?i. Stomatološka ordinacija u broju 48 miriše na zrnasti gradivni materijal, jer su proširili delatnost i sada koriste zubarski cement za krpljenje srca, pa im je ?ekaonica puna ljudi koji mirišu na izneverena o?ekivanja.“

Predodre?en sam da živim sa mirisima, jer je ?ak i anatomija i fiziologija moga tela prilago?ena tom retkom talentu. Imam tri nozdrve, pri ?emu tre?a nozdrva ose?a samo mirise emocija.

Ja sam ro?en druga?iji:
slabovid, u mrljavom sivilu spoljašnjeg sveta,
sa sposobnoš?u da osetim mirise tog istog sveta.
Rano sam otkrio da sve oko mene i u meni
ima miris i da se mirisi zna?ajno razlikuju me?u sobom.

Godinama usavršavam veštinu prepoznavanja emocija i njihovom pretvaranju u mirise koje mogu osetiti i drugi ljudi. Nau?io sam da prepoznajem ne samo o kojoj emociji se radi, ve? i da joj odredim nivo iskrenosti, kao i trajnost. Nema dve iste emocije, ?ak i kad se isto zovu.

Tako, na primer, Anina sre?a je laka i lepa, jer je Ana oduvek verovala da je sre?a njeno prirodno stanje i nikada se nije posebno trudila da bude sre?na. Sre?a joj je, kako je verovala, pripadala i bila je njeno ro?enjem ste?eno pravo. Nije Ana imala nikakve posebne razloge da bude sre?na, njene životne okolnosti su bile sasvim obi?ne, ni lepe ni ružne, potpuno bezmirisne. Ana je, samo, živela sa ube?enjem da za sre?u ne treba razlog. Budila se sre?na, kože i kose koje mirišu na frezije i laganu radost ranog prole?a.

Ivanina sre?a je, pak,  mirisala na jasmin i bila teška. Ivana je ceo svoj život posvetila traganju za sre?om. Od oca joj je ostala re?enica „Nema džaba ru?ka“ i Ivana je od malena verovala da se sve u životu mora zaraditi i zaslužiti. Pa tako i sre?a. I ona je, pokorno i poslušno, ceo život naporno radila da zasluži sre?u. Mu?no je bilo Ivanino osvajanje sre?e. Stalno je dobijala mrvice, a ona je verovala da je nedostatak celovite sre?e znak njenog nedovoljnog zalaganja. Radila je sve više, ogoljenim rukama grabila sve što je makar i u naznakama li?ilo na sre?u i ostajala ve?ito gladna. Godine su joj donele ono što su drugi zvali „mudrost“ da zagrli sve male radosti i pomirljivom ravnodušnoš?u ih zalepi u jednu guku koju je onda zvala sre?om. Tu težinu je u neku drugu dimenziju mogao odneti samo teški i topli miris orijentalnog jasmina sa bazom u mirisu mirte i hladnog ?elika koji ispušta svoj miris tek kad ga brusilica rasto?i u milion svetle?ih iskri.

Moja laboratorija i radnja u Alekse Nenadovi?a vrlo brzo po otvaranju je postala okupljalište kako onih razbijenih duša koje su tražile miris nekih prošlih izgubljenih sre?a, tako i egzaltiranih bi?a uzvišene svesnosti koja su znala da je trenutak njihove blistave sre?e prolazan, pa su tražila od mene da baš takvu sre?u, na svom vrhuncu, zarobim u bo?icu mirisa.

 

Bio je kraj jeseni, po?etak zime. Ono vreme kad miris po nekog zaostalog zelenog lista preseca monotonost teškog zlatnog mirisa opalog liš?a, davno završenog leta i izneverenih o?ekivanja. Pritisnut vidljivim dimom od sagorelog ogreva koji su kao tuberanski šlajm ispljunuli okolni odžaci, jesenji miris je pokušavao da preživi još neki dan valjaju?i se po asfaltu mokrom od kiše.

Gotovo sam se ugušio kad je ta muljevita kakofonija nahrupila u radnju kroz širom otvorena vrata. U kontra svetlu razaznao sam žensku siluetu koja je pretenciozno ušla u prostor moje mirisne osetljivosti. Samo jedan trenutak je trajao žestoki dvoboj uli?nog mirisa sa njenim mirisom.

Baš kako sam i o?ekivao, njen miris je pobedio i nametnuo se.

Taj „njen“ miris nametnute snage grani?io se sa surovom bahatoš?u. Svako bi bio odgurnut i odbijen ja?inom mirisa skorene patnje koji se širio oko nje i obavijao ivice stola, kase, ormana sa flašicama, obrise moga tela i agresivno zaposedao sve tri moje nozdrve. Svako, osim mene. Ja sam bio oma?ijan. Nervirala me je sopstvena nemo? da definišem miris tog ženskog obrisa.

Odavno sam nau?io da re?i nema dovoljno i da ne postoji jezik dovoljno bogatog vokabulara da opiše ono što moje ?ulo može osetiti. Prvi put u životu, moje ?ulo je bilo bespomo?no. Ja sam bio bespomo?an. I to me je u isto vreme užasavalo i privla?ilo. Stajao sam pred njom, ruku opuštenih niz telo, povijenih le?a. Slomljen i ništavno mali.

„Dobar dan, Marko“, progovorila je. Glas joj je mirisao na vekove.

„Dobar dan. Kako ….“, izvilo se neko neartikulisano šištanje iz mog grla.

„Kako znam da se zoveš Marko? Naravno da znam. Saznala sam u trenutku kada sam shvatila da mi je za moj posao potreban partner. Tako da sam došla kod tebe sa poslovnim predlogom.“

„Ja pravim parfeme, po narudžbini, unikatne. Nije to neki posao. Mislim da ste nešto pogrešili“, nastavio sam da mumlam, razapet izme?u želje da grozna žena ode i da ?udna žena ostane.

„Znam, sve to znam. I baš takav mi trebaš. Ti. Mislim, tvoj zanat. Samo za partnerstvo“, nisam mogao da ne primetim da se pojavila pukotina na oklopu njenog bezose?ajnog mirisa kroz koji je procureo miris zbunjenosti i nežnosti.

Zmijski jezik njene ženske meko?e palacao je sve dok nije pronašao rascepljeni jezik moje zakop?ane muške žudnje. Negde pri plafonu, njihov o?ajni?ki poljubac je prosuo miris sirijskog sleza po našim glavama. Taj najljubavniji miris koji svet poznaje je bio neprimeren prostoru moje radnje, neprimeren nama dvoma dok smo zbunjeni stajali pod slapom mirisnih kapljica i nevešto pokušavali da ih otresemo sa sebe.

Svako bi bio odgurnut i odbijen ja?inom mirisa
skorene patnje koji se širio oko nje i obavijao ivice stola,
kase, ormana sa flašicama, obrise moga tela i
agresivno zaposedao sve tri moje nozdrve.
Svako, osim mene.

„Ko ste vi? Šta ho?ete od mene?“ napokon sam uspeo da progovorim.

„Ja sam Milena. Ja sam ?ekalica i negovateljica“, odgovorila je pribranim glasom.

„Šta je to ?ekalica? To je neko zanimanje?“

„Da. Ja ?ekam nedo?ekane ljubavi. Vidiš i sam, Marko, nova vremena su došla. Ljudi više nemaju strpljenja ni za šta. Sve ho?e instant, brzo, sad i odmah. I, onda, projure pored ljubavi i ljubavnika nesa?ekaju?i da ih ljubav oplemeni. Primete zrak iskrenosti, toplota nežnosti ih pomiluje i iznenadna ljudskost ih za trenutak zaustavi. Ali samo za trenutak. Onda ih brzina povu?e, nau?ena grubost ih išamara i dozove „pameti“. I ljudi odjure dalje, brzinom koju ljubav ne može da prati. Za ljubav treba vremena. Ništa vredno ne nastaje na brzinu. Udar strasti i nalet vreline koji iz bedara dojuri u obraze nije ljubav, nije ono što vredi, a ljudi tako lako površni zanos proglase ljubavlju. A kad zanos pro?e brzo kao što je i došao i razo?aranje zagrebe kožu, ljudi zalepe flaster na krastu, otpljunu besno i produže dalje ube?eni kako ljubav ne postoji, kako je prolazna, lažna, uzaludna glupost i, kao takva, nepotrebna“, prvi put joj je glas zadrhtao i dah joj je ponovo zamirisao na preživljenu tugu.

„A meni žao tih nedo?ekanih ljubavi, uludo ba?enih nada, ustreptalih o?ekivanja, poljubaca koji su završili pregaženi umesto na usnama koje su ih sanjale. Ružno je baciti tek oštenjene ku?i?e, ružno je ne zalivati proklijalo seme, ružno je pobe?i i ne sa?ekati da se plami?ak naklonosti razgori u ljubav. Grehota je to, Marko, grehota. Zato ja za druge ljude ?ekam da se njihove nedo?ekane ljubavi dogode. Onda kad im je vreme, jer sve se, uvek, dešava kada mu je vreme. Ja sam negovateljica ljubavnih izdanaka. I kad ljubav oja?a, ja je vratim onome ko je seme ljubavi posadio, ali nije imao strpljenja da je sa?eka.“

„Ne razumem, ali ose?am šta mi govorite. To je ludost, budalaština, vi niste baš sasvim normalna žena, moram da vam kažem. Ali, nekako ?udno, zastrašuju?e, ja ose?am miris, opori miris nedo?ekanih ljubavi. Prvi sloj je lagani miris privla?nosti, prati ga miris zbunjenosti kada neka nepoznata emocija stigne do srca, pa se zatim strast sudari sa zidom oholosti i rasprši u milion kapljica i zaokruži u miris tuge. Onaj teški, muljavi miris koji se zalepi za plu?nu maramicu i ne dozvoli ti nikad više da udahneš punim plu?ima“, nastavio sam da pri?am, nesvestan ženinog prisustva, svestan samo svoje nedoživljenosti.

„To, Marko, baš to!“ uzviknula je. „Znala sam da ?eš osetiti kakav miris moraš da mi napraviš. Moje strpljienje je bezgrani?no. Ipak, neke ljubavi se nikada ne dogode. Nekim ljubavima nikada ne do?e vreme. A mogle su biti divne te ljubavi. Lepe, lake, iskrene, pune smeha, radosti i milosti. Ali, nije im se dalo. Nekim ljubavima je presudio život, nekima ljudska glupost, nekima surovost, pa tako nedo?ekane pro?u neprime?ene i vrlo brzo budu zaboravljene“, okrenula se ka meni, svojim obgrlila obe moje šake i sa grozni?avom straš?u nastavila. „Taj miris ho?u da mi napraviš. Miris nedo?ekanih ljubavi. Razumeš, Marko, razumeš kako ?e to biti divno. Osta?e u bo?ici zatvorena svaka majušna iskra nežnosti kojoj nisu dozvolili da postane ljubav. Ni jedna nežnost ne sme biti zaboravljena. Ovom grubom svetu treba ljudskosti, makar i u bo?icama.“

Nisam stigao ništa da kažem, ona je ve? bila na vratima, spremna da iza?e iz radnje i da me ostavi zbunjenog, zarobljenog u nemogu?em zadatku.

„?ekajte, kažite mi bar odakle da po?nem“, zavapio sam.

„Došla sam kod tebe sa idejom da prvi miris koji napraviš bude miris tvoje nedo?ekane ljubavi, jer sam znala da ona u tebi tinja i taj izdanak sam brižljivo negovala, godinama, mnogo pre nego što sam te upoznala. A sada, eto…“

„Sada više ne znam kako miriše nedo?ekana ljubav“, nastavio sam njenu re?enicu.

Njen smeh je zazve?ao prostorom i prelio se na ulicu, uskomešavši miris jesenje truleži. Poljubac je zamirisao svežinom prvih pahulja koje su lelujale sa neba.