PČELARSKA

PIŠE: Boško PROTI?

– Do?i malo bliže, komšija, da progovorimo koju!

– Ne smem. Karantin!

– Ma, pri?i do ograde samo. Ne?eš da se zaraziš. Ne boj se. Ne izlazim ja nikud. Ništa ne ?ujem kad pri?aš, tako, sa pola ulice.

Pri?em. Sedi na drvenoj stolici uz zid ku?e. Sun?a se. Noge ispružio napred. U ruci štap. Koristi ga od pre pet-šest godina kad ga na peša?kom prelazu obesni klinac obori džipom.

– Kako je? – pitam.

Znam: razgovorao bi. Ne može više da istrpi tamnog pauka ?utnje što premrežava muklu nit sa usne na usnu i petlju oko jezika steže. Re?i, zaostale, golicaju unutra. Htele bi da se razmenjuju, dobacuju, da se igraju sa tu?im – a nemaju sa ?ijim. Pamet još bistra, ni telo se nije sasvim predalo ali ko te to pita? Propis je propis: izolacija!

– Ne valja! – kaže tužno.

– Bi?e ovo sve u redu – tešim ga.

– Možda. Samo, znaš, nije meni za mene. Žao mi njih! Strada?e. Gotovo je.

Nisam pomislio da ?e mu ikad biti žao „njih“?! Pametan ?ovek, bio inženjer u „Zastavi“. Cenjen, poštovan, nikad ?lan SKJ a opet – na?elnik. Zna?i: i znao i vredeo. Komšiluk nema ružnu re? za tu ku?u. Sin u Americi, i on inženjer, ?erka u Švajcarskoj, udala se za Italijana, žena umrla pre par godina. Ispratili smo je do Bozmana.

– Strada?e! – nastavlja pri?u – A ne mogu da im pomognem!

– Komšija, šta ima da im pomažeš? Šta su zaslužili tako ?e i da pro?u. Politka je kurva. Znali su to a kurvali se.

Pogleda me iznena?eno.

– Ko ?e da strada? – pita.

– Pa, ovi što ne znaju kud udaraju! A ni “levo” i “desno” ne razaznaju najbolje.

Nasmeje se gorko. Lupnu štapom, pa se osloni na njega i usta. Prilazi. Skrati nam „socijalnu distancu“ na pola.

– Ma, nek stradaju. I treba. Nije meni do njih. Meni žao p?ela. Za zunzare nikada nisam brinuo.

Setim se da je njegova žena donosila med u sa?u mojoj majci.

– Deda p?elario, otac, evo i ja sam bio p?elar. Sve do sad. Više nisam.

– Prodao si košnice?

?uti. Shvatim da ih nije ožalio. Prole?e. Behar. P?ele izle?u po polen i med… A on?

– Nisam prodao. Imam petnaestinu društava. Bolje da ih nemam. Sada ?e da stradaju. A ne mogu da im pomognem jer sedim ovde. U apsu.

– Ne brini, komšija, postoje one milionima godina. Sna?i?e se i bez tebe.

– Ne znaš ti. Ne znaš. Nije to baš tako. Prošle godine sam produžio voza?ku i saobra?ajnu samo da mogu da im odem. Za drugo mi kola ne trebaju.

– Gde su ti košnice?

– Tu, u Baljkovcu. Gore ka Medni. Blizu a sad ispada: predaleko. – Huknu pa nastavi – Drugu poga?u sam stavio baš pre nego nas ovo sna?e. Sad sedim, uhapšen na pravdi Boga i cvilim. One gore – ja ovde. Do?e mi iz ove naborane kože da isko?im. A znaš, sad je najvažnije. Baš sad društva ubrzano rastu, množe se p?elice, matica vredno zaleže, pune sa?e nektarom i polenom… Neke su matice stare. Izroji?e se a ne?u biti tamo da ih smirim i spremim za bagrem. Propast!

– Ima valjda neki mla?i kolega da prisko?i?

– Ima. Al ne?e. Ni ja ne bih. P?ele su kao žena: poznaju te i daju ti se a ti imaš samo tvoj na?in da sa njima opštiš. Niko ne?e da se prihvati rizika da u?e me? tu?e p?ele. Svaki p?elinjak ima svoje obi?aje i navike. Možeš sve da uradiš „po knjizi“ a da po?e naopako. Ne treba to nikom o vratu.

Jebem ti ja ovakvo dobro. Da me gilipteri
i neznalice šikaniraju po stare dane? To tebi dobro?
Decu mi oteraše u svet – ajd. Zavukoše ruku baš duboko
u penzionerski džep – ajde i to nek bude. Sad na red došao:
bajbok! I to: da se sam hranim, perem i sam sebe
držim iza rešetaka?! Tamnica o svom trošku?
A tebi je to “za moje dobro”?

– Jebiga, komšija – kupujem vreme poštapalicom. Nemam šta drugo da mu kažem.

– A koga bih ja to zarazio? Pa mene ne interesuje da idem da igram domine i pijem pi?e. Sednem u kola ovde, iza?em na p?elinjaku. Isto i u povratku. Koga to ugrožavam i ko mene ugrožava? Otkud u ljudima tolika bezdušnost?!

– Ne znam?! A ima je previše.

– Da mi je ona pamet i energija iz 1968. kad ubiše Boga u meni u Beogradu na demonstracijama, ne bih se mnogo dvoumio da upalim kola i odem sad na p?elinjak. Al sam ostario, obogaljio… svodim se… Nemam više snage da se nosim sa svakom budalom i vu?em po sudovima. Deca odoše po belom svetu beže?i od ove „lepote“, Mara umre, ostadoše samo p?ele. Evo, sad mi i njih uzeše.

– Mora tako. Karantin je za sve. To je za tvoje dobro, komšija.

– Jebem ti ja ovakvo dobro. Da me gilipteri i neznalice šikaniraju po stare dane? To tebi dobro? Decu mi oteraše u svet – ajd. Zavukoše ruku baš duboko u penzionerski džep – ajde i to nek bude. Sad na red došao: bajbok! I to: da se sam hranim, perem i sam sebe držim iza rešetaka?! Tamnica o svom trošku? A tebi je to “za moje dobro”?

?utim. Po?eo je da se žesti. Možda je i dobro tako? Nek izbaci ovim kašljem zluradim sav šlajm doba u kome živimo. Nek ga ispljune!

– Znaš, mora ?ovek da ima pravo i da umre. Nigde u svetu se samoubistvo ne kažnjava. Ne smeš drugom da pomogneš a sa svojim životom smeš šta te volja. E, vidiš, kod nas ni to ne može više! Sad ima da živim dok mi se na konferenciji za štampu ne saopšti druga?ije. Ako zajebem pa umrem, kazni?e naslednike – nov?ano! Pare vole.

Zastade. Za?uta. Okrete le?a, kao da krene ka ku?i pa se opet vrati. Nastavi:

– Nije meni do mrenja. Samo teško trpim da mi i o tome šilibajzer odlu?uje. Živi mi se još. Kad odem na p?elinjak, pa dimilicu zapalim… Opija to i mene, ne samo p?elu. U tom mirisu pe?urke je cela istorija koju pamtim, a sigurno i ono što se pre se?anja doga?alo. Lepo mi je tamo. I p?elama je lepo sa mnom. Sve jaka društva. Medara do medare. Za ugled. A sad?

– Kako mogu da ti pomognem, komšija?

– Nikako! Ni ja nikada nisam pomogao sebi. Ono 1968. – propalo. Propadalo i kasnije. Šta god sam mislio da je pravo i pošteno pa se poturao – propadalo. Valjda je to usud? Gledao sam propast jedne ozbiljne države, sad gledam propast državice u traljama. Ništa se tu nije promenilo, al niko, nikada, nije ovoliko udario na – p?elu. Ne?e to na dobro da iza?e, mili moj. Ne može!

– Ho?ešp da odem u ponedeljak na tvoj p?elinjak. Možeš da me telefonom savetuješ šta treba da ?inim?! Nisam to pre radio, al ho?u!

– Ne može to tako! Nikad nije moglo. Treba godinu dana, najmanje, da ideš pored mene i u?iš. Nije to ova njihova politika pa da je dovoljno da se u?laniš. Tu mora da se zna znanje. To je, bre, živi život a ne propisi, standardi, uredbe…

Po?uta malo pa kaže:

– Hajde, idi. Dosta sam te gnjavio. Stari ljudi samo zluradost prenose i šire, znam ja to. Ako ?uješ da bi neko kupio p?elinja društva, reci da imam za prodaju. Ho?u ovo da zatrem i da privedem kraju. Ne treba mi život ovakav gde ?e bilmez da mi odre?uju pravila kako da živim i dal smem da mrem. ?uvaju me od neke tamo korone a briga ih što ?u da umrem zbog izdaje! Izdao sam moje p?ele! To do takvih ne stiže. Nemaju oni ni srce ni dušu. Još manje pamet.

Okrenem se i po?em ka kapiji. Minut do policijskog ?asa. Kazni?e me kraj kontejnera u koji sam pošao da bacim ?ubre a onda se, usput, izgubio u pri?i starog komšije-p?elara.

OSTANITE U SVOM DOMU – i razmišljajte o ovom dobu!!! O pravdi, nepravdi i tome kako sloboda curi izme?u naših prstiju i rasipa se da se više nikada na dlan ne vrati.

11. april 2020.