PENELOP

PIŠE: Branislav BANKOVI?

U svakom ?oveku postoji nešto što ostaje i nešto što se menja. Osoba i stanje, ali kako ono nepromenljivo radi protiv doživljenog to nije znao Trajko Jurgec, profesor fizi?ke kulture na realnoj gimnaziji u malom mestu Porto. Mislio je da godine donose iskustvo i imao gotovo natprirodnu sposobnost da pamti samo lepe stvari, tako da su u njegovom se?anju ?itave decenije zjapile kao prazne fioke. S godinama je mreža snova postajala sve praznija. Bela jedra zamenile su prašnjave roletne, a devojke oko njega postale su neprimetne prasice. Samo mu se mlada apotekarica od preko puta redovno privi?ala, sveža i nasmejana kao samohrana majka sa reklame za kinder ?okoladu.

Posle ?asova je redovno išao u teretanu i na masažu dok je ve?eri provodio zavaljen u fotelju sa knjigom u ruci kupaju?i se u svakodnevnoj rutini iš?ekivanja. Li?io je na Penelopu u muškom telu. Izbegavao je raspuštenice s posla i klinke koje su mu se uredno osmehivale na velikom odmoru, uzvra?ao je pozdrave i osmehe, jedino popust nije davao nikome. Ali došle su pedesete, godine kad duša zamire kao mle?na sijalica na prašnjavom kolodvoru. ?ada pukotine rasta?u svaki ideal, a otupeli zanos usporava hod. Sve ?eš?e je hvatao sebe kako prepri?ava tre?erazredne doga?aje sa usputnim prijateljima vrlo sentimetalno. Po?injao je životu da daje smisao, a to je upravo ono što je godinama pokušavao da izbegne. Imena pravih prijatelja sa sve brojevima telefona mogla su da stanu na prste jedne ruke, imena žena sa kojima je bio na prste one druge. Svoju biografiju, li?nu i profesionalnu, mogao je u pola no?i da ispri?a sa deset re?enica. Nije se  plašio starosti ni samo?e kad je bio mlad, dok je sanjao široko plavo more i tražio zvezdu padalicu u žbunju kraj ograde, sve dok je verovao da mu je najlepši dan u životu, sutrašnji.

Sve dok muškarac veruje da se devojke šminkaju samo radi njega, one to zaista i ?ine.

Pola veka je proveo na kopnu me?u ratarima, uveliko izvan sebe. ?radom je gledao na jug dok se u njemu taložilo kajanje kao nepro?itane knjige. Teško kao sidro. I svaki put kada bi po?eo da pakuje prašnjave kofere, nešto u ku?i kao da je cvililo za njim, izme?u dva razo?aranja nije stizao više ni da se nasmeje od srca.

?akva je ona druga (slana) strana moje sudbine, pitao je samog sebe, a nekakva biti mora? Znao je da ne može svako biti Odisej ali nije ostajao ravnodušan prema tome, kao da to nije kraj. I ko je uopšte ta apotekarica Jovana Oraš?i?, ta šaka kože i kostiju skrivena iza šiški i belog mantila? Najbolje bi bilo da više ne svra?am u tu apoteku dok mi ovi patrljci od krila potpuno ne otpadnu, zaklju?io je jednog jutra.

Vi?ao je svakodnevno kako odlazi na posao dok je zalivao cve?e na balkonu.  Prelazila je ulicu van peša?kog prelaza, a kamion sa vru?im hlebom ignorisao je semafore. Uveliko je jesen i rano pada mrak, ose?ao je bolove u le?ima i znao je da dolazi duga zima. Razmišljao je da popije šaku bensedina jedne no?i, recimo 31. uve?e. Ne. Bio bi to nesmotren potez ocenjen kao nezreo, sve drugo bi ostalo isto. Svetlele bi novogodišnje lampice po prozorskim oknima i ?ule bi se petarde i muzika. Prvog januara bi ljudi spavali do podne, radnje bi bile zatvorene i niko ne bi ni primetio da ga nema.

„?omšija, šta ste hteli?”, upitala ga je prijatnim glasom. Stresao se kao na mrazu ugledavši njeno lice sa druge strane stakla. Bili su sami u apoteci u ?ijem uglu je treperila reklama u obliku zvezde. Njana blago izvijena leva obrva izazvala je pometnju u njegovom srcu, a njen osmeh je rasterao sive oblake i hladno?u. Trajko je ugledao more u njenim o?ima, a na dnu zenica je spazio bela jedra.

Jovana se i dalje otimala.

„Izvolite, komšija.”

Po?eo je da se svla?i pre nego što sko?i u to zejtinjavo modro more ispod gustih trepavica. Dok se bestidno odvajao od stvari kao od stare kože, osetio je njene prste na svom dlanu. Pomislio je kako mu pruža ruku ne bi li i nju popeo na svoj ?amac ne slute?i da više li?i na perveznog starca nego na iskusnog mornara. Mada je devojka delovala smireno i staloženo, ipak je opsovala kao nad džezvom pokipele kafe. Profesor je ugledao svoj odraz na unutrašnjem staklu izloga. Stajao je u kupa?im ga?ama ispod titrave zvezde od jeftine plastike. Sitniš od kusura se kotrljao iz njene ruke svuda po podu kao okruglo kamenje po strmoj obali. Izbezumljena apotekarica je tumarala traže?i telefon kako bi pozvala u pomo?.

Neko iz komšiluka, potpuno nebitan za ovu pri?u, pojavio se na vratima. Gospodina Trajka Jurgeca i dan-danas sve boli kada se toga seti. Sada zna šta donose godine i iskustvo, iscrpljenost i jalove ?ežnje.

Izvor: Ognjen Petrovi?, Karneval u suterenu
nova mladenov?aka kratka pri?a, Litera, 2019, Mladenovac,  str. 88 – 90.