PET MILIGRAMA

PIŠE: Nenad BARAKOVI? BARA 
FOTO: Tomislav TOMI? 

Znaš onaj ose?aj kada istripuješ da si izašao iz svog tela, i posmatraš samog sebe od gore? Bolje da ne znaš. Vidiš celu sobu, i sve likove u njoj. Tu si i ti. Blejiš na fotelji i slušaš “Stuck in the middle with you” iz onog filma. ?udno. Zbilja ?udno.

Pazi, nije ?udno to što vidiš likove u sobi, ako me razumeš, u Luzergradu je uvek pederbal i to je normalna stvar, nego sam ose?aj je mnogo, mnogo, ali mnogo jeziv.

Neki bi rekli da je to vantelesno iskustvo, ali ako mene pitaš, mislim da je to previše popušene loše trave zalivene sa pivom. I onda, da bi se vratio u svoje telo moraš popiti puno vode, a kada se nagutaš vode morsš da odjuriš u WC da šoraš, a onda pogledaš sebe u ogledalo.

“Nije ti ništa, samo si se istripovao”, po?neš da hrabriš sebe, kao.

“Ma kurac ti nije ništa, vidiš da pri?aš sa samim sobom”, odgovori ti lik iz ogledala.

A onda se vratiš u sobu, i kao; sve je kul. Ali nije kul. Ekipa sluša muziku i po?inje da pri?a u šiframa. Ali ti nisi glup pa skontaš da pri?aju o tebi.

“Aha, provaljeni ste! Mamu vam jebem!”, prodereš se i izletiš iz gajbe i po?neš da juriš ulicama. Ali hej, i dalje ?uješ ljude iz obližnje kafane koji se glasno smeju.

Jap, to se smeju tebi. Provalili su kako si odvaljen, i ako si se ti pokušao praviti normalan. Ali džabe. Sada svi znaju tvoju malu tajnu i po?inju te zvati onim imenom koje baš i nije popularno kod nas.

Ljudi po?nu da ti se smeju, da te izbegavaju i to. Nisi socijalno prihvatljiv, uprkos tome što ti misliš da si jebeni genije sa pocepanim starkama, ras?upanom kosom i novom pesmom koju si napravio i koja baš ovoga leta treba da postane hit, ali ne?e.

“Hej Džoni. Kako si?”, tok misli ti prekine ona Ona koja uvek prekida i zajebe stvar.

“Dobro sam”, odgovoriš jer mrziš kada te neko pita kako si, jer uprkos tome što zna da si sjeban, ona mora da izusti tu glupavu re?enicu. Cinizam ili glupost? Ipak ovo drugo.

“Kao da si nešto nervozan?”, postavi ti još glupavije pitanje. Znaš, provalio sam da i kada nisam nervozan a neko me to upita, postajem nervozan jer kako ona vidi da sam nervozan kada to ne pokazujem?

“Smaraš”, rekao sam joj i nastavio da jurim ulicom. Onda me je preplavio onaj ose?aj kao da sam otkrio neku veliku istinu.

“Pa kako to ranije nisam provalio jebote Bog?”, po?neš da se ?udiš svojoj ranijoj gluposti, ali po?neš i da ceniš sebe zbog naknadne pameti.

Ali ne valja biti baš toliko pametan, jer onda po?neš da se gušiš, ?uka po?ne da ti pumpa 200 u minuti, po?neš da se treseš pa zaglaviš na hitnoj.

“Diši”, govori ti doktorica dok pokušava da ti izmeri otkucaje ali džabe, treseš se i ne uspevaš da dišeš.

“Pet miligrama bensedina”, vikne sestri, onda osetiš ubod u guzicu, drekneš “JAO”, u sebi im opsuješ majku i onda nastane nirvana. Mir Božiji, rekli bi na ovim prostorima.

 “Niste ništa konzumirali?”, upita te doktorica.

“Ma jok”, ti kažeš, navu?eš farke, iza?eš iz ambulante.

“Nikad više!”, drekneš i odeš do paba da popiješ koje pivo. ?isto malo da središ misli, jer, teška vremena prijatelju moj, ?avo ih odnio i te fore.

I opet preteraš sa sre?ivanjem misli pa te probude pred fajront. Praviš se da se ne se?aš da si naru?ivao narodnjake, da si pri?ao o politici sa lokalnim klošarima i da si dobio korpu od one ribe koja ja celu no? buljila u tebe, plus te je i tvoja riba ostavila jer je ?ula da si nešto brljavio sa ovom drugom.

“Diši”

“Ne mogu”

“Pet miligrama”, mir Božiji i opet na ulicu.

Ponovo ro?en, okupan suncem i te gluposti koje pišu pisci kako bi ispali elokventni, re?iti, pametni i odvukli neku razvedenu babu u krevet. Iskreno, mene babe nikad nisu zanimale. Zapravo, nije me ništa zanimalo osim te pesme koja je trebala da postane letnji hit, ali nije uspevala da zaživi jer su ovi menadžeri i urednici bili mnogo neozbiljni, bre.

Kao ?eki?em te udari strah, probudiš se uko?en u krevetu i bojiš se da se pomeriš. Pored tebe leži neka užasna devojka. Zapravo, no? pre nije bila baš toliko užasna, ali jutro je pametnije od ve?eri. Kada se probudi, oteraš je ku?i, uzmeš joj nešto love i nazoveš proverenu ekipu.

“Imam 1000”, sre?no izgovaraš.

“Ja dve”, kad ?uješ ortakov odgovor još si sre?niji, jer sa tri soma no? je vaša; šank, pikado, a i miks pult. Nema tremora, nervoze i tih gluposti.

“Mi smo alkoholi?ari i narkomani? Mi smo oni kojih smo se bojali kad smo bili klinci?”

“Znaš kako, dobro je kad ?ovek prizna sebi da ima problem”, dobiješ motivacioni odgovor.

“Još ve?eras i ne?emo više. Pa nismo budale, jebote”.

I zajebancija brzo pocepa no? iza koje se skriva novo sunce, i novi dan. Utorak, ili sreda, uglavnom ti nebitni dani koji nikome ne zna?e ništa.

“Diši”.

“Ne mogu”.

“Pet miligrama”.

Mir Božiji.