PISMO

PIŠE: Mila MAR?ETA

„E, muko moja, nisu više moje godine za revoluciju. Sre?a da sam sakupila dovoljno demonstrantske kilometraže,  pa znam kako da se na vreme sklonim od suzavca. Mada, ovoliko policije i ovako gusto nije bilo ni onomad u martu“, mislila je i mrmljala sebi u bradu dok je brzim korakom skretala u popre?ne uli?ice. Iskusna demonstrantkinja, osvrtala se da se uveri da je niko ne prati.

Što je više odmicala od centra protesta, usporavala je korak i pokušavala da do?e do daha. Nije se nagutala suzavca, ali su joj o?i bile dovoljno iziritirane da su se suze slivale niz bradu i kapale u dekolte. Još nekoliko ?oškova i u?i ?e u ulicu u kojoj stanuje. Kona?no.

Brzo tuširanje je bilo odraz samo higijenske navike bez koje nije mogla, ve?eras bez zadovoljstva. I napokon – krevet. Željna odmora, nije ni za trenutak posumnjala u momentalni duboki san. Koji joj, ipak, cele no?i nije dolazio.

U trenutku kad bi naterala sebe da zatvori o?i, aveti demonstracija su je pohodili. Nikada joj nije bilo neprijatno u velikoj masi ljudi. Naprotiv. Brbljiva i žustra kakva je bila, odmah bi se upoznavala i stvarala prijateljstva. Iskreno je  volela ljudski rod, kao univerzalnu kategoriju i sve ljude a priori smatrala dobronamernima i vrednima njenog poverenja. I koliko god puta se žestoko opekla, a toga je u njenom životu bilo mnogo, nastavljala je da veruje i voli.

I sino? je bilo tako. Upoznala je Maju, studentkinju iz Požege, prelepu feministkinju plavih o?iju. I Ivana, freelancer dizajnera i anarhistu, spremnog da se za pravi cilj pobije, pa i žrtvuje ako je to potrebno. Pored nje se našao i Dragan, gospodin, profesor i prevodilac u penziji, udovac, koji je nakon tri re?i formalnog upoznavanja otvorio nov?anik sa slikama unuka koji žive u Kanadi.

„Zbog njih sam ja ovde. Umre?u željan nedeljnih ru?kova sa svom mojom decom oko stola“, rekao joj je mirno i suviše tužno da bi ona mogla ostati ravnodušna.

Sve neki fini svet koji je ona odmah proglasila svojim plemenom. Bili su tu okupljeni oko nje, sa nekim svojim pri?ama i razlozima koji su samo na prvi pogled bili razli?iti isto koliko su i njihovi životi bili razli?iti. Zapravo, svi su na ovo mesto dovedeni istom re?enicom „Ne mogu više da ?utim i trpim“.

Nada da je baš ovo ta no? koja ?e sve promeniti, lebdela je negde iznad njihovih glava i kao poplavni talas prelivala se na hiljade ljudi koji su zaposeli glavni gradski trg. Nisu znali da li postoji neki plan, neki scenario, neka akcija koju ?e neko pokrenuti kako bi se to nešto novo i dogodilo. Stajali su, neki me?u njima se lagano njihali u ritmu muzike koja je odnekud dopirala, napeto iš?ekivanje krili su iza neobaveznog ?askanja i samo bi pobegli pogled usmeren prema udaljenom kordonu policije otkrio da je ležernost i opuštenost nategnuta. Gledali su i jedni u druge, ta grupa slu?ajnih saboraca, do ve?eras nepoznatih, a zatim me?usobno prepoznatih po nepristajanju na podaništvo.

Ništa neobi?no nije ni videla ni ?ula, nikakav okida? za užas koji je nastao i sve ih u trenutku obgrlio i ugušio. Ljudi koji su u nedefinisanom redu stajali ispred nje po ne?ijoj nemoj komandi su se okrenuli le?ima prema policiji i po?eli da je potiskuju ka drugom kraju ulice. Isprva nije videla ništa izvan tog ljudskog stampeda, samo je u daljini naslu?ivala bat ?izama i zveckanje teške opreme za razbijanje demonstracija. Nije to bio definisan zvuk, bilo je to podrhtavanje tla pod nogama koje su vo?ene nekim svojim mozgom tr?ale podržavaju?i ritam ostatka gomile. Bio je to huk koji je nosio zastrašuju?u poruku da ?e svi koji se na?u na putu biti zbrisani, pregaženi, usisani u telo monstruozne policijske formacije. Nije ose?ala strah, samo je bila zarobljena u svom reptilskom mozgu, koji je koriste?i zaostali životinjski instinkt za preživljavanjem odlu?ivao kako da je sa?uva živu.

Onda je ?ula njištanje konja. Reski zvuk prestravljenih životinja nadja?ao je sve sjedinjene izdahe straha koji su se kidali iz grudi demonstranata. Kopita su potmulo zve?ala po asfaltu dok su spodobe u sedlu naterivale konje na ljude koji su bezuspešno pokušavali da pobegnu. A od konja ?ovek ne može pobe?i. Ivica njenog vidnog polja je zadržala sliku podignutog kopita i okrvavljene glave koja je udarila o trotoar. Zapahnuo ju je težak miris konjskog znoja i lepljivi miris ljudske krvi. Mu?nina se podizala iz želuca i punila joj grlo i usta gustom pljuva?kom.

Prilepila je le?a uz prvi ulaz u zgradu na koju je naišla. Ulaz je bio samo malo udubljen, dovoljno da se ona skloni. Prvi put u životu bila je zahvalna što je mršava, pa je njena spoljna linija tela bila u istoj ravni sa zidovima sa desne i leve strane ulaza. Zadržavala je dah i plitko disala da bi zadržala to poravnanje. Ispred nje zaklonjene u senku ulaza, protr?avali su unezvereni ljudi, a za njima i ešaloni policije. Zaostali tragovi razuma su joj govorili da su to ljudi maskirani u uniforme i teškom opremom izmešteni iz dodira sa ljudima koji su sa vriskom bežali od isukanih palica. I isti taj razum nije mogao da joj objasni kako je toliko divljaštvo i besmislena surovost mogu?a. Utrobom je vrištala „Zašto?“, ali je užas progutao njen glas. Bez glasa je vrištala i bez suza plakala.

Kao što je bez vidljivog povoda naglo po?eo, juriš se isto tako naglo i završio. ?ula je udaljene jauke i krike i shvatila da se epicentar samo pomerio niže niz ulicu u kojoj se nalazila. Prostor oko nje je bio sablasno pust. Provirila je na ulicu tek da se uveri da je dobar trenutak da se iskrade iz ulaza. Noge su joj drhtale i uplašila se njihove utrnulosti. Ruke su visile niz telo kao dva neprirodno nakalemljena štapa, a ona nije mogla da oseti da li se klate dok hoda.

Oslanjaju?i se ramenima uz zid, krenula je u pravcu svoje ulice. Kraji?kom oka, primetila je na trotoaru Draganov nov?anik, otvoren dovoljno da se vide slike unuka. Osvrnula se oko sebe, ali Dragana nigde nije bilo. Malo dalje, ležala je Ivanova patika u polu-sasušenoj barici krvi, bez Ivana. U?inilo joj se da je videla i pramen Majine kose kako se zlokobno vijori na ogradi postavljenoj nekada ranije da zaštiti mladicu drveta. „A ko štiti ljude?“ pomislila je gorko. Nigde nije bilo ljudi iz njenog plemena, samo tužni spomeni ugašenih o?ekivanja. Ulica je bila tiha, ranjena, skamenjena u uraganu ludila koji je protutnjao.

Sa druge strane ulice, na ivici parka, stajao je konj. Sam. Jaha?a nije bilo. Sablasno sam konj, osedlan, sa dizginima koje vise sa strane. Pogledali su se – konj i ona. O?i u o?i. Oboje prestrašeni, raspolu?eni užasom u kome su bez svoje volje u?estvovali, oboje slomljeni besmislom divljaštva. I oboje ophrvani „španskim stidom“. Konj – preuzimaju?i na sebe krivicu svog jaha?a, ona – skupljaju?i u sebi sramotu onih koji su se rodili kao ljudi, a pretvorili u zveri. Razumevanje je potrajalo samo trenutak, pre nego što su im se pogledi razdvojili. Konj je ostao stoje?i uz ivicu parka, spustio glavu i po?eo da brsti travu. Ona je produžila ka svojoj ku?i.

Pred zoru je shvatila da te no?i ne?e spavati. Zapalila je cigaretu, sipala ?ašu belog vina, jer je crveno vino, ina?e njeno omiljeno, ove no?i suviše podse?alo na crvene kraste rasute po trotoaru. Otvorila je laptop i pritisla ikonicu koja li?i na pismo.

„Sine majkin, znam da znaš da sam bila na protestima. I razumeš me. Morala sam. Nisam bila tamo zbog tebe, sine. Ne, ti imaš svoj život, praviš svoje izbore i vodiš svoje bitke. Ova bitka je moja. Borba za moje dostojanstvo. Ne brini, živa sam. I to je jedino dobro što ti mogu napisati“, zapo?ela je duga?ko pismo, re?ala re?i pažljivo ih odmeravaju?i da budu blaže i lepše od onoga što je htela da opiše.

„Ne vra?aj se, sine. Nikada se ne vra?aj u ovaj Had. I ne brini za mene. Bi?u ja dobro znaju?i da si ti daleko odavde. Voli te tvoja mama.“