POLJUBAC ZA KRAJ (EL BESO DEL FINAL)

PIŠE: Mila MAR?ETA
FOTO: Aryl DAVIDOV/Unsplash

No? u Havani je bila uobi?ajeno topla i meka. Otvorila sam izlazna vrata i dozvolila žamoru ulice da me zapljusne. Prigušeni huk je napravio treperenje u vazduhu i blago mi naježio kožu. Bila sam zahvalna za svileni šal krupnih cvetnih šara koji je prekrivao moja gola ramena i sakrivao bradavice. Duga?ke min?uše su odgovarale na talase zvuka i lagano me udarale u vrat.

Krenula sam negde, bez plana, bez cilja. Želela sam da hodam, da udišem Havanu i da se uvaljam u metež grada koji se u ovaj kasni sat tek pripremao da živi.

Dva prsta ispod pupka nalazi se ?vorište ženske energije. Tu sam ne samo ja, ve? i moja majka i njena majka i sve žene pre mene dokle god seže se?anje univerzuma.

U spletu vidljivih i nevidljivih niti zapletene su i zarobljene stoletne suze, one najteže što nikada ne mogu ispariti ni ishlapiti, ve? u tom ?vorištu ostaju prividno zakopane, sakrivene da ih niko ne vidi. No?as je sve u meni pulsiralo. Niti su pucale i vapile da oslobode okamenjene suze.

Ušla sam u bar „La Rosa Negro“ vo?ena suludim ritmom muzike koji je dopirao iz neuglednog bara. Nikada ranije nisam ovde bila.

Prostorija je bila velika, sa gusto pakovanim ljudima i još guš?im dimom. Nekoliko separea je bilo osvetljeno ?kiljavim svetlom, ostali stolovi po nekom sve?om, a na bini reflektori su neštedimice osvetljavali neveliki orkestar. I nju – peva?icu crne kovrdžave kose i gipkog tela koje se uvijalo oko stalka mikrofona. Promuklim glasom jecala je „El estar sin ti, sé que me hará sufrir“* i bestidno vodila ljubav sa zamišljenim ljubavnikom šap?u?i mu da ?e bez njega umreti.

Gledala sam je oma?ijana.

Njena tuga je deo mog vrelog ?vorišta koje traži zadovoljenje i pravdu za sve nas koje smo bezuslovno volele, bez razuma, bez primisli, bez ograde. Došao je trenutak da se oslobodimo o?aja koji nosi bezumna ljubav.

Nema mnogo žena koje umeju da vole tako da ljubavlju rasparaju sopstvenu utrobu. A još manje ima muškaraca koji umeju da se nose sa erupcijom nefiltriranih emocija. Ne razumeju da životinjski poriv njihove ljubavnice nije optere?enje za njih. One vole svog muškarca zato što on jeste, zato što postoji, ne traže od njega ništa osim da bude ?ovek. „Volim te. Ne treba mi ništa od tebe. Samo se opusti i dopusti mi da te volim“, šapu?u u pustim no?ima o?ajno grabe?i jastuk sa prazne polovine kreveta.

Ritam pesme je postajao omamljuju?i. Zaogrnuo me je i naterao kukove da se zanjišu. Šal je skliznuo sa ramena i ostavio me u crvenoj satenskoj haljini tankih bretela i otkrivenih le?a. Osetila sam da mi se kosa rasula preko grudi.

Ne znam da li me je iko primetio ili gledao. Nije mi bilo važno. Ništa nije bilo važno osim muzike i pokreta tela.

Bila sam sama u epicentru vrtložne strasti nose?i u sebi ?vorište bola. Kukovi su uskovitlali tu ta?ku i raspalilil vatru od miliona žeravica ,koje su usplamtele po?ele da gmižu ka grudima, ramenima i vratu. Svaki deo tela je imao svoj pokret i svaki je nosio deo stoletne tuge koji je vrištao traže?i svoj izraz. Bilo mi je vru?e. Kapljice znoja su se slivale niz ?elo i vrat kvase?i pramenove kose koja se izdajni?ki lepila za lice, usne, dekolte, grudi. Bila sam okovana haljinom i kosom.

Crvena kosa na crvenoj haljini i podivljalo telo koje je pratilo ritam muzike i ridalo uz re?i koje je peva?ica šaputala mikrofonu. Crna peva?ica je plakala suzama, bela igra?ica svojim telom. Svaki deo moje kože je znojem izbacivao po jedan vek ženskih sakrivenih užasa, neuzvra?ene poljupce, nedoživljene zagrljaje, milosti zgažene okrutnoš?u, preživljene neopisive a bespotrebne surovosti.

Reski zvuk trube otkrio je vrisak nero?ene dece, zakopane ženskim pomirljivim „Bog je tako hteo“. Konga salidor je otvorio vrata tamnog vilajeta svih rasparanih materica koje su stvorene da daju najuzvišeniju ljubav, a sasušile su se u užasu nasilja, ostavši željne nežnosti i božanskog spajanja.

Plesala sam za sve njih, grlila se onako kako sam želela a nikada grljena nisam bila. Volela sebe i svoje telo onako kako niko nije umeo da me voli. Sa svakim tonom, ose?ala sam damare uspavane ?ežnje i uživala u njenom bu?enju. Znoj mi se slivao niz ki?mu, i pravio dva ravnomerna mokra traga niz obe butine preko listova i ?lanaka do stopala u srebrnim cipelama za ples.

Crna peva?ica je naricala nad okovima ljubavi, ja sam plesala za oslobo?enje,  za pravo žena da vole onako kako ose?aju da je njihovo. Nesputano. Po cenu toga da je to svima smešno, neshvatljivo, budalasto. Po cenu toga da dobiju najposprdnija imena „luda?a“, „o?ajnica“, „pa?enica“. Moji kukovi su se uvijali da bi se slede?eg trenutka otvorili za nezamislivu ljubav. Moja ramena su se širila da bi napravila prostor u grudima gde svoje mesto imaju sve ljubavi koje želim da volim.

Gr? u stomaku se odmotao u beskrajnu dobrotu kojom ne trgujem, ve? je neštedimice dajem. Žudnji sam na?inila krila i odaslala je u svet gde ?e je prona?i upravo onaj koji je takvu želi, koji mene ovakvu želi.

Iscrpljena od tuge, crna peva?ica se slomljeno sklup?ala na pozornici. Reflektori su se ugasili. Ja sam zatvorila vrata bara za sobom i lakog koraka izašla na ulicu. Havana je još živela.

______________
*Kako sam bez tebe, znam da ?u od toga patiti