PRIČA O MALJČIKU JANU KOJI ĆE UMRETI SUTRA

PIŠE: Mladen STEVANOVI? 

– Jane!
San nije prestajao, samo se vrteo u krug. Poznatim glasom uzviknuto, prošaptano, o?ajno „Jane“, poziv koji se povremeno ponavljao, postalo je mesto sa kojeg je san ponovo po?injao ili se nastavljao iz sredine.
Sve pod njim bilo je mokro. Baš sve. Neka jeza se slivala na pod, kroz dušek, niz ledenu metalnu konstrukciju kreveta.
– Jane!
Šuma na isto?nom kraju grada, možda malo ka severu, gorela je. Više je voleo šumarke svog zavi?aja. Ta mu se dvoimena šuma uvek ?inila strašnom, nekako hladnom. To Klanovice-?ihadla delovalo mu je strano. Plašla ga je poplava lave jutra koja se probijala kroz sav taj listopad. Svako je jutro gorelo, prosta?ki, iz sve snage. Svako. Ujesen i zimom, još i strašnije nego kada grane olistaju. Kao da je dolazilo preko ugaraka ju?erašnjeg svitanja.
– Jane! ?uješ li?
Iz prigradskih udžerica odzvanjala je muzika od ranog jutra. Luksemburg je treštao koliko je Moskva gavarila i pakazivala. Kako to da nikoga od njih ne mu?e migrene? Otkud toliko radosti i veselja? Od iluzije da su nikadništanepitani kona?no dobili pravo da izgovore ponešto nakon podignute ruke? Da pitaju? Pre nego žrec saopšti da vremena više nema i da su sada druge obaveze na redu? Bi?e da se neko gorko šali. Baš gorko. I bez srca.
Ponekad je imao prilike da sretne tu lavinu koja hrli novim rekordima i starim li?nim dohocima. Nekad na javi, nekad u polusnu. Eva, ta divna, ve?no nasmejana, plavokosa damica, sedela bi na šipci njegovog favorita sa uredno postavljenim drvenim štipaljkama na krajevima nogavica zato što lanac bicikla nije imao branik. U susret bi im išla armija zelenih favorita uredno postavljenih štipaljki okrenutih prema nebu, dok bi je on vra?ao ku?i, u cik. Iz svoje studentske sobe u kojoj se tako tiho i slatko škrgutalo.
– Jane, ustani!
Njene su kose bile bogati snopovi žita i dok su ležali zagrljeni u travi, i dok su jezdili favorit brodi?em praškim ulicama, dok su slušali tihu slobodu kako se( ko kišnica razliva iz tajnih holova fakulteta na ulicu i odlazi dalje, sve dalje, kroz rupe u betonu natrag u zemlju.
Niko nije lepše govorio o slobodi, o suncu, o vetru, o orošenim poljima kojima su u pri?i i ruke izrastale kako bi mogla da zagrle ljude, prave, poštene, bistre. Niotkuda istina nije stizala tako direktno i brzo, sirovo a lepršavo, kao iz Evinih usta, punih uvozne, jeftine poljske votke, iz više srednje klase.
– Jane!
Sa uli?nog razglasa u bolni?ku sobu u Legerovoj ulici dopirali su zvuci nekog armijskog orkestra koji je neumesno istresao sve od nota što se pod rukom našlo, ispresecani izveštajima o elektranama, rudnicima, topionicama, metalurgiji i ostalim januarskim uspesima.
– Jane!
U njemu je gorelo sve, u njemu je klju?ao bes pravednika. Na usnama je ostao poziv na pobunu, dokumentovan na magnetofonskoj traci.
Zalud je od ju?e dozivala majka, više nije dolazio svesti. Sutra ?e umreti, uveren da je sve razumeo i shvatio.

(Pri?a Mladena Stevanovi?a bi?e objavljena u sklopu regionalne zbirke kratkih pri?a PAKET ARANŽMAN PRINTED EDITION na osnovu rezultata konkursa portala Kultura 381 i Liberland Arta)