PSOVKA

PIŠE: Mila MAR?ETA 

U domu njenog detinjstva, negovala se lepota. Od prvog se?anja prati je izrazito jak ose?aj lepote svuda oko nje. Prostor u kome su živeli tata, mama, bra?a, deda, baka i ona je bio uobi?ajen za to vreme, i lep.

Slušala se muzika, lepa po kriterijumima i muzi?kim ukusima uku?ana. Slike po zidovima su bile dovoljno avangardne da pobegnu banalnosti i ki?u, ali lepe. I knjige. Svuda po ku?i. U nemogu?nosti da se smeste u predvi?ene police, knjige su se smeštale i po podu i u fioke ispod kreveta i u kutije predvi?ene za nešto drugo, koje je samo originalnost njenih roditelja mogla videti kao sklonište za knjige.

Nisu samo predmeti oko nje bili lepi. Takvi su bili i ljudi koji su je okruživali, a takve su bile i re?i koje je mogla ?uti. U njenoj porodici se mnogo govorilo. Razgovori su bili duga?ki, ponekad i vrlo žustre rasprave, ali su se re?i uvek pažljivo birale i pametno trošile. Nikada nije ?ula ružnu re?, onu za koju ?e kasnije ?uti da se zove psovka.

Volela je kad bi deda došao po nju u vrti?. Na putu do ku?e, prošli bi pored pekare u kojoj je buckasta pekarka baš u vreme njihovog prolaska vadila iz pe?i rumene kiflice sa orasima. Deda bi kupio dve i onda bi njih dvoje kao zaverenici stali uz izlog pekare i halapljivo progutali kiflice u tri zalogaja, kako ne bi zadocnili i izazvali pažnju uku?ana koji su ih ?ekali.

Tog dana, deda nije hteo da kupi kiflice, pravdaju?i to neo?ekivano odstupanje ru?kom koji ih je ?ekao kod ku?e. Ana je bila nemalo iznena?ena izostankom uobi?ajenog slatkog zadovoljstva, a možda još i više povre?ena dedinom izdajom. Pozivanje na razum i racionalno objašnjenje, upozoravanje na maminu ljutnju ako umanje apetit za ru?ak, ništa nije moglo da ublaži udarac u stomak koji je zaboleo i nije prolazio sve do ulaska u stan.

Mama je postavljala sto za ru?ak i dozivala baku i ostale ?lanove porodice, raštrkane po budžacima stana. Nemogavši da kontroliše bes, Ana je zafrlja?ila mali ranac sa le?a i on je u hiperboli?nom letu završio na trpezarijskom stolu, preturivši tatinu ?ašu za pivo i katapultiravši kutla?u pravo u šerpu sa supom. Kakofonija zvukova je utišala sve ostalo, ?ak i otkucaje Aninog srca. Strah, iznena?enje, bes, nije znala ta?no šta, ali taj konglomerat ose?anja i  ?ulnih nadražaja je izazvao erupciju u njoj i jedini odgovor koji je njen um uspeo da kreira u tom trenutku je bilo glasno, grleno „E, jebi ga“, koje se iš?upalo iz njenog grla. ?ula je da tako deca u obdaništu reaguju kad su jako ljuta, pa joj se u?inilo da je taj uzvik u ovom trenutku potpuno prikladan.

Psovka je bila toliko nepripadaju?a prostoru njihovog stana da je ostala da lebdi u vazduhu, visoko uz plafon, nesposobna da se spusti bilo gde i na bilo koga. Ispod lebde?e psovke, bila je tišina njene porodice, nemo iznena?enje i zbunjenost sakrivena iza zgeldanja ispod oka u napetom iš?ekivanju ko ?e prvi da reaguje i kako.

„Ana, ne razumem šta si htela da nam kažeš“, prva je progovorila mama.

Na Anino iznena?enje, glas joj je bio potpuno smiren i dubok, mekši od uobi?ajene intonacije koju je koristila kad ju je prekorevala.

„Znaš, to što si rekla ne zna?i ništa. Možda si umorna? Ili te nešto boli? Ili ti nešto treba? A možda si zbog ne?ega ljuta? Sve to može da se krije iza onoga što si rekla, a mi ne znamo šta. A kada bismo znali o ?emu se radi, mogli bismo da to, šta god da jeste, pokušamo da rešimo.“

Potpuno razoružana maminom blagoš?u, Ana nije umela ništa drugo da uradi ve? da je zagrli i jecanjem pokuša da izbaci iz sebe užasan ose?aj stida.

„Htela …. sam…. kiflice….a deda…..“, grcala je Ana, guraju?i lice uz mamin vrat.

„Milo moje, deda ti nije kupio kiflice zato što smo kupili puno tih istiH kiflica sa orasima da ih zajedno pojedemo posle ru?ka. Samo zato! Hajde sada da ru?amo. Što pre završimo ru?ak, pre ?eš jesti kiflice.“

Bio je dovoljan samo jedan trenutak da Ana razume da je psovanje nepotrebno gubljenje vremena koje odlaže da dobije ono što želi i da za sve postoje odgovaraju?e re?i.

„Ubi me ova vru?ina. Sve se rastopilo od žege. Sigurna sam da su ljudi na ulici nasmejani, ali im je vru?ina osmehe razvukla u obešenu grimasu. Da, sva ta otužna obamrlost koja lebdi nad ulicama, smrad koji ose?am u vazduhu, ljudska pogan koja se prostrla po plo?nicima, sve je to od vru?ine,“ razmišljala je dok je ulazila u stan, znojava i izmrcvarena. Upalila je televizor i pojavio se prvi kanal sa nekim vestima. Sru?ila se u fotelju nesposobna za pokret, otupela i lenja.

Ceo ekran televizora je bio ispunjen slikom jednog ?oveka. Nije taj ?ovek fizi?ki bio toliko velik koliko je oblak nadmenosti popunjavao svaki piksel ekrana. ?ovek je sedeo, u o?igledno brižljivo izabranoj i uvežbanoj pozi koja treba da ostavlja utisak opuštenog samopouzdanja i snage koja odgovara ozbiljnosti teksta koji je izgovarao. Šake je držao u pozi koju manipulatori ljudskim masama opisuju kao „I keep my shit together“ i smatraju da je to poruka dominacije i arogancije kojom se krije nesigurnost, neznanje i laž. Svaki detalj u njegovoj pojavi i držanju je bio toliko precizno osmišljen i uvežban da je ?ovek izgledao groteskno, kao marioneta.

Ana nije mogla da odvoji pogled od njegovih usana iz kojih su izlazile re?i, bujica re?i, koje su se zabijale u mozak i pržile neuronske veze u njemu. Bes se smenjivao sa zgoženoš?u i ekran je pozeleneo od smrdljive povra?ke.

„Jebem ti zemlju“, glasno je opsovala, nemo?na da prona?e odgovaraju?e re?i.