RAZGOVOR

PIŠE: Ana BOJANOVI? 

„Jesi li tu?“ Iz tuš kabine za?uo se alt.

Promolila je glavu iz kupatila. Sa zamršenih bi?eva kose cedila joj se voda. Nije ga bilo u sobi. Znala je da nema mnogo vremena za odmor. Uvila je kosu u peškir i bosonoga dotapkala do postelje. Pokušala je da je zategne u nekoliko poteza. Koškala je još tople jastuke, pokušavaju?i da ih vrati u zaobljeni oblik. Dokle ?u prodavati dušu ?avolu kao zalog da sam umetnica, upitala se. Dokle ?u priznavati svoju nemo?? Nije joj bio potreban uvek, ve? samo za privo?enje pri?e kraju. Žustro je zategla prekriva?.

Pogledala je u monitor. Re?enica prekinuta na pola cupkala je. Sela je za pisa?i sto. Zapljusnuo ju je talas. Prekinuti red se nastavio.

***

„Sedite, gospo?ice Zdenac. Zbog ?ega smatrate da bi vašu pri?u trebalo objaviti?“ upitala ju je proseda gospo?a u fotelji.

„Mislim da su likovi uverljivo do?arani. Osim toga, tema susreta pisca i ?avola sigurno ?e delovati privla?no ?itaocima. Verujem i da se uklapa u koncepciju vašeg ?asopisa. Danas je malo glasila koja mladim autorima pružaju priliku da se iskažu.”

Urednica ju je pažljivije pogledala. Rumeno ovalno lice, uokvireno pramenovima boje klasja; bezazlene o?i.

„Dobro. Ostavi?ete mi da pro?itam. Ništa ne obe?avam. Do sutra po podne dobi?ete odgovor imejlom.“

„Hvala vam.” Ustala je hitro, spustivši odštampane listove na radni sto.

***

Na užurbanoj ulici razlivalo se sme?ežuto rano popodne. Vetar je kovitlao prve opale listove, pretvaraju?i ranojesenji dan u najavu zime. Rastu?a melodija oglasila je sms poruku s nepoznatog broja:

„Pre?i ulicu i u?i u kafe ’Izmaglica’. Moramo da razgovaramo“.

Krenula je odmah. Nepoznati broj postao je ve? pouzdan znak da je to On. Ušla je, privikavaju?i se nekoliko trenutaka na polutamu žednu svetla. Sedeo je na dvosedu obloženom purpurnim plišem, u dnu prostorije, ozbiljnog izraza lica. Oprezno mu je prišla.

„Izvinite, je li slobodno?“ Osmeh joj se gnezdio u uglovima o?iju. Opet želi da se pretvaramo da se prvi put vidimo, pomislila je.

„Naravno. Izvolite.“ Pokazao je na slobodno mesto kraj sebe. Vunena golubijeplava rolka slagala mu se s bojom o?iju. Sako od tvida bio je nehajno odložen na naslon. Oduvek je imao stila, pomislila je. Lice mu je bilo bledunjavo, osen?eno bradicom od nekoliko dana. Sela je snebivljivo na ivicu dvoseda, pitaju?i se kuda da dene ruke.

„Kako je prošlo?“ Lice mu se najzad ozarilo osmehom koji je iš?ekivala.

„Prili?no dobro… Nisam izmamila obe?anje, ali uspela sam da je zainteresujem za pri?u. Malo sam pribegla laskanju. Hvala ti za savet.”

„Nema na ?emu“, odgovorio je. „Takav je bio dogovor…“

„Hm, da… Samo treba da budem na raspolaganju kad god me poželiš… u zamenu za stranicu ispunjenu slovima koja nešto zna?e…“

„Ako su ta slova ono što želiš. Ima, doduše, i prijatnijih na?ina od pisanja da se otkloni dosada…“

„Ali ja želim ta slova“, nasmešila se.

Pomislila je kako ve? dugo nije bila ni sa jednim drugim muškarcem i to joj u stvari nije ni smetalo. Poslednji je otišao ne udostojivši je ni objašnjenja. Otada ju je napustila mo? govora.

***

Sedela je u ordinaciji koja je više podse?ala na otmeni stan. Plišani zastori boje slonova?e, navu?eni preko zavese, tvorili su siguran branik od spoljnog sveta. Posmatrala je gospodina u fotelji naspram sebe. Visoka tavanica ostavljala je dovoljno vazduha za oboje. Nije uspevala da mu odredi godine. Osmehnute o?i brisale su mu tragove vremena sa lica. U sakou od tvida, odmerenih pokreta i uredno za?ešljane kose, pomno ju je posmatrao.

„Koliko sam mogao da zaklju?im iz vašeg imejla, gospo?ice, potrebna vam je pomo?. Jasno je da imate problem sa verbalizacijom i uopšte komunikacijom… Afazija zahteva psihoterapiju, znate…“ Zastao je, pogledom traže?i utisak na njenom licu.

„Imam predlog“, nastavio je posle nekoliko trenutaka. „Mogli biste da napišete pri?u o tome zbog ?ega ste prestali da govorite… Ukoliko ne uspete da je završite, ne brinite. Bitno je da je po?nete, potom ?emo zajedno.“

Prišao je prozoru, razmakavši zastor na?as. Tra?ak dnevne svetlosti dotakao joj je kosu. Uzdahnula je i nagnula glavu u stranu.

„Mislite li da vam ?utanje pruža nadmo? nad sagovornikom?“ Tišina je poslužila kao odgovor. „Hm, ako ?utanje pruža nadmo?, pri?a je najnepouzdaniji glas…“ prošaputao je više za sebe.

„Još nešto!“ Okrenuo se ka njoj. „Usluge ne napla?ujem u novcu. Novac je, zaboga, ?avolska rabota!“ Zastao je, nasmejavši se neprimereno glasno. ,,Od vas zauzvrat o?ekujem nešto mnogo vrednije… Vaše vreme.“

***

,,Moram nešto da te pitam“, prenuo ju je umiruju?i glas. „Svesna si da se susret sa glavnom urednicom od malo?as u stvari nije dogodio?“ Pod prigušenom svetloš?u zidne svetiljke lice mu je dobilo razliveni izraz. „Svesna si da je sve bila samo lepa zamisao?“

„Kako možeš to da kažeš? Bilo je uverljivo kao i ovaj susret…“

„Uz dužno poštovanje, ti baš ne možeš najbolje da sudiš o uverljivosti.“ Pogledao ju je pomalo sažaljivo.

„Ho?eš da kažeš da ne razlikujem stvarnost od mašte?“ Krajevi usana su joj se spustili.

„Tvoj mozak poigrava se tobom, guraju?i te pre?icom u budu?nost.“

„Koja je šteta od malo putovanja kroz vreme? Granica izme?u sadašnjosti i budu?nosti ionako se svakog trenutka pomera…“

„Dopuštaš glasovima u svojoj glavi da budu ja?i od razuma. Iz toga ne može ništa dobro da proiza?e…“

„Je li to stru?no mišljenje?“

„Zar sumnjaš u mene? Znaš da je uslov uspešne terapije neograni?eno poverenje pacijenta u terapeuta“.

„Drugi uslov jeste izbegavanje prekomerne bliskosti terapeuta i pacijenta.“ Nalaktila se i upiljila u njegove o?i. „To smo, izgleda, davno prekršili.“

„Nekad je nemogu?e izbe?i o?iglednu grešku… Ali isplatilo se. Nisi prva koju je umetnost spasila… Uz mene si progovorila.“

Iz unutrašnje pregrade njene torbice izvukao je srebrnu tabakeru. Uskoro ih je obavio topli oblak dima.

„Hvala ti, ali… Ponekad mi se ?ini da je sigurnije ?utati“, dodala je. Spustila je pogled na njegovu ruku. Podrhtavala je, poput igle seizmografa.

„Sigurnije je, da… Ali sigurnost sputava samozaborav, neophodan za stvaranje umetnosti.“ Ozbiljno ju je gledao.

„Zašto ti je toliko važno da završimo ovu pri?u?“ upitala ga je.

„Vreme se prodaje po veoma skupoj ceni tamo odakle dolazim! Ukradeno vreme naro?ito visoko vredi. Najskuplje je ukradeno vreme za?injeno patnjom.“

„A jesi li ti svestan da se ni ovo ne doga?a zapravo?“ Posmatrala je njegovo lice koje nije menjalo boju.

„Nemoj biti nezahvalna, Julija. Da je tako, tvoja pri?a ne bi imala kraj.”

***

Sitna kiša natapala je oktobarsko ve?e. Usnulu ulicu budili su laki ženski koraci. Odjednom, vidik joj je ispunila visoka muška prilika. Išao joj je u susret, pognut pod crnim kišobranom.

„Dobro ve?e“, rekao je tiho.

Pretvarala se da ga nije ?ula. Pokušala je da ga mimoi?e ne znaju?i da li je prati pogledom, ali odjednom ju je natkrilio njegov kišobran.

„Otkud ti?“ Pogledala ga je iznena?eno.

„Bio sam u ’Izmaglici’, ?ekao sam te… Nisi primila moju poruku?“

„Nisam.“

„Ipak smo se sreli. Naizgled slu?ajno. Izgleda da nas još vezuju nevidljive niti.“

Izmamio joj je osmeh. „Znaš da terapeuti ne bi trebalo da se suviše vezuju za pacijente. Rizikuješ da upiješ previše patnje.“

„To pravilo je precenjeno. Bez vas ne bi bilo ni nas. Uostalom“, dodao je tiše, ,,patnje nikad ne može biti previše!“

„Nikad previše, za dobru pri?u“, dodala je tiho.

„Kad smo kod toga… Jesi li dobila odgovor od urednice?“

„Jesam. Pri?a nije baš ono što je zamišljala…“ Pogledala ga je pomalo prekorno.

„Žao mi je…“

„Ne, nije ti žao. Nadaš se da ?eš mi biti potreban…“

„Zar nisam? Ne nameravaš valjda da odustaneš?“

„Ne nameravam. Ali nisi mi potreban“, odse?no je odgovorila i ubrzala korak.

„Kuda žuriš, Julija?“

„Ku?i. Po?injem novu pri?u.“

„O ?emu?“

„O tebi, zamisli!“

„Polaskan sam, najzad ?u se na?i na stranicama tvoje pri?e. Ne mogu re?i da se nisam tome nadao…“

„Sem mene, malo ko ?e znati da si to ti. Dobi?eš ime i zanimanje.“

„Smem li da znam šta ?u biti?“

„Zapravo, smeš. Pored ostalog, psihoterapeut.“

„Mislim da mi ta uloga baš leži. Ve? pretpostavljam ko ?e biti pacijent…“

Nasmejali su se uglas.

„Mogli bismo da nazdravimo u to ime?“

Pogledala ga je pažljivije. Ispod njegovog kišobrana osetila se sigurno.

„Hajde, samo još ovog puta.“