RAZGOVORI

PIŠE: Svetlana FUCI? 

-I šta kažeš, dobro si?

-Da, kažem, dobro sam.

-I došla si samo da me vidiš?

-Tako je, došla sam samo da te vidim.

-Nije li to malo neobi?no-nakon svega?

-Nemam pojma o ?emu pri?aš, stvarno.

-Nemaš pojma? Pa, nakon svega, jbt!

-Budi precizniji, molim te. Nakon ?ega?

-Zar stvarno treba da te podse?am?

-Treba. Ne znam na šta ta?no misliš.

-Ok… Na nekoliko meseci bliskosti, recimo.

-?ije?

-Kako ?ije? Pa naše, jbt, naše!

-Mi smo bili bliski?

-Kako to misliš-bili?

-Ne mislim, ti si to rekao.

-Šta sad ovo treba da zna?i, mm?

-Koje?

-Pa to, praviš se luda, šta li?

-Ja? Svašta. Samo nemam pojma o ?emu pri?aš.

-Ma, daj… Nismo deca. Nema potrebe..

-Za ?im?

-Kako za ?im? Pa za foliranjem da nismo bili bliski!

-Ne foliram se, nikada. Ali nemam pojma o ?emu pri?aš.

-Stvarno, sada me ve? nerviraš, znaš?

-Ne znam zašto. Ali, nije mi prvi put.

-Kako ne znaš zašto? Ne znaš da smo bili bliski, ne znaš o ?emu pri?am, ne znaš zašto me nerviraš… Šta, jbt, uopšte znaš?

-Znam da sam došla da te vidim.

-Ali zašto, kad negiraš postojanje bliskosti?

-Zato što ti ne postojiš.

-Jel? A sa kim si se delila mesecima, mm, ko ti je slao muziku, misli, ko te budio no?u, ko ti ljubio uspavano rame, ko nagovarao da ne odustaneš, da sa?ekaš… Ko, mm? Ja-koji ne postojim, a?

-A, ti na to misliš… Pa, u suštini, da.

-Šta sad da? Šta da, jbt?

-Pa da, sve to što si rekao. Ali, ti ne postojiš. Izmislila sam te. Od nožnih prstiju do prore?ene kose na temenu. Od o?iju u kojima se smenjuju napre?ac donete odluke do vrata kroz koja si prošao da se ne vratiš. U stvari, možda tamo negde i postojiš…U nekoj pesmi. To sam došla da vidim, eto.

-Sad sam još i TO?

-Ne, ti si neko koga sam izmislila. I divim se sebi, onako samosujetno, na kreaciji. Šteta što nisam slikar… Verujem da bi idealizacija tebe bila potpunija.

-Vidi, ovo nema smisla. Da platim ove kafe, pa da se razilazimo… Imam neke obaveze, ne bi valjalo da kasnim…

-Samo idi, pla?eno je. Ionako si zakasnio.

-Šta je pla?eno? Kada? Nisam video da je dolazila…

-Nije ona, on je.

-Koji on? Šta pri?aš?

-On je došao. ?avo-po svoje. Platila sam.

-A, jel? ?ime, majke ti?

-Tvojom dušom. Onom koju sam izmislila.

***

-Znaš, možda nisi trebala da mu kažeš…

-E, otkud ti? Sve je ok, ?isti su nam ra?uni?

-Jesu, naravno, lepo je poslovati sa tobom, samo…

-Pa, šta ne valja? Pla?eno ti je na vreme, u komadu, bez razvla?enja na rate?

-Jeste.

-Onda stvarno ne razumem šta još ho?eš. Dala sam ti ono što sam imala, tj izmislila. Da ne?eš možda da se buniš na kvalitet? ?uj, rekla sam ti, nisam ja to preko no?i sklepala, neee de?ko… Skoro godinu dana sam je iz mašte izvla?ila!

-Ma da, znam… Samo… Ima jedan levi ugao, jedno ?oše da tako kažem…

-Molim? ?oše duše? Kakav termin! Ali dobro, valjda treba da budem zadovoljna sve dok ne po?neš da ubacuješ prefiks svud naokolo. Zamisli-preduša. On je preduša, on ima predušu, ili je predušan… Ne, mnogo je, ?ak i za moju maštu uvrnutu. Dobro, i šta je sa tim ?ošetom?

-Vidi, ono je… Mislim, to levo ?oše… Ono je još na nekim mestima ?isto. Prozirno, da tako kažem.

-Pa? Šta ?u ja sa tim? Prodala sam ti je za onaj susret, se?aš se, celu i neokrnjenu, i jbt, stvarno nisam zagledala baš u svako ’’?oše’’! Uostalom, ni?ija duša nije skroz crna, kao što ni ?avo nije sasvim… Hmm, presko?i?emo tu floskulu. Dalje?

-Pa, ništa. Samo sam hteo da znaš to.

-I zato si se pojavio niotkud, tek da mi saopštiš da mi rad nije besprekoran?

-Mmm.

-Dobro. Aj zdravo. Ne dugujem ti ništa, pa se naš susret ovde završava.

-Da… Ako poželiš ponovnu saradnju, tu sam.

-A, neee… Više se ne bavim pisanjem poezije. Ne izmišljam, za vjeke vjekova.

-Dobro. Ovo je pla?eno, da znaš. Slobodna si, idi…

-Neka, idi ti. Napokon da popijem ovo pi?e-mirna. I sama. Zdravooo…

***

-Zlatoimena… Svetli?… Pametnice…

-Da? E, samo ste mi vi trebale! Pazi kako su se pore?ale, pa stvarno… Vera, Ljubav, Nada! Ha! Dakle, šta vama treba? Nemam ništa za prodaju-odrekla sam vas se, znate to. Nemam ništa ni za ?oranje. Dakle? Da ?ujem…

-Znaš, Zlatoimena… Nije baš sve tako kako ti se sada ?ini.

-Ma nemoj, Vera, a kako se to meni sada ?ini, mm? U šta ho?eš da verujem, ponovo, u šta?

-Ne možeš se, zaista, odre?i mene, ono-suštinski. Ne možeš, to je iluzija.

-Ma idi, šta pri?aš…? Ne mogu? Pa, ve? jesam. Ovoga puta, bila je to ta?ka na duga?kom romanu ?ija je tema verovanje. Ta?ka, razumeš? T a ? k a!

-Sa?ekaj, Svetli?, ne žuri. Ni mene se ne možeš odre?i. Nemaš prava na to.

-Jel? Ti, posebno TI da ?utiš! Ti koja si i melem i ma?, ti ?eš da mi kažeš na šta imam ili nemam prava?! Ma daj, molim te! Smatraš li me za budalu, šta? Gotovo je, prošao zadnji voz, stanica srušena, nema ni tunela! Ende!

-Khm, khm… Vidi, mi znamo da si ti sada ljuta, razo?arana i koješta još, ali… Bez mene definitivno ne možeš. Možeš da me u?utkaš na neko vreme, ali… Ja sam sastavni deo tebe, razumeš, i upravo zato si upala u ?itavu tu igranku, pa i u prodavanje te izmišljotine. Zato što me imaš.

-Molim?? Hajde, pakujte se. Sve tri. Tako je, polako… Da vas ne vidim više, jasno? I nemoj da me je neko oslovio druga?ije osim punim imenom! Sasvim lepo i tupavo mogu da proživim ostatak života-bez vas. Tako je, da. Jeste, sigurna sam. Zdravo!

***

-Hej…

-Eh, da… Još i sa tobom da pro?akulam pa ?u valjda biti mirna, mm?

-Ne treba, stvarno. Došao sam samo da ti kažem da sam tu, uvek.

-Pa znam, jbt, ti si an?eo ?uvar, moj li?ni, valjda doveka?! Moraš da budeš tu, to ti je posao, mm, ili grešim? Nešto sam pobrkala, a?

-Grešiš. Ne moram. Ali, jesam.