REMEK DELO

PIŠE: Bojan BRUKNER

Galerija Ufici u Firenci. Antonina, ?etrdesetogodišnja direktorka prodaje iz Krakova, stoji nasred jedne od izložbenih soba i ose?a kako po?inje da se guši. Ose?aj je krenuo iz stomaka i sada joj se polako penje uz grlo.

Videla ju je hiljadu puta pre toga. Na internetu i knjigama, na majicama i rokovnicima, nov?anicima i reklamama, ?ak i na vodokotli?u jednog no?nog kluba u Pragu. Ali nikad uživo. Nikad ovako.

Venera se ra?ala pred njom. Ranije nije primetila tugu u njenim o?ima. Naravno, tuga koju je Antonina videla u Venerinim o?ima bila je njena sopstvena. ?ak i ako je Boti?eli smestio nijansu sete tamo, tuga koju je Antonina videla bila je isklju?ivo njena. Suze su krenule same. Nije se trudila da ih zaustavi. Neke stvari ?ovek ne sme da zaustavlja. Mora da ih pusti. I da im se prepusti. Plakala je veruju?i da gleda jednu od najlepših stvari na ovom svetu.

Remek delo.

 

Galerija Ufici u Firenci. Antonio, pedesetdvogodišnji ?uvar iz Grasine, predgra?a Firence, sedeo je ispod remek dela i vodio ra?una da mu niko ne pri?e više nego što je to dozvoljeno.

Njemu nije bilo dozvoljeno da posmatra slike koje ?uva. Niti se on previše razumeo u umetnost da bi mu to smetalo. Ipak, neke slike je voleo da ?uva više od drugih. Ispred nekih slika ljudi su znali da se ponašaju druga?ije i posebno.

Antonio je voleo da posmatra ljude u tim neobi?nim momentima. Sada je posmatrao lepu ženu koja stoji nedaleko od njega i pla?e. Šminka je krenula pomalo da joj se razmazuje oko o?iju, ali ona se nije trudila da je popravi ili sakrije. Antonio je bio sre?an zbog toga. Imala je predivne o?i. Pomalo tužne, ali predivne. Osmehivao se zamišljeno dok je posmatrao jednu od najlepših stvari na ovom svetu. Ljudsku dušu koja spoznaje sopstvenu lepotu.