ŠAH ILI ŽIVOT

PIŠE: Ana NIKVUL 

Moj otac je mnogo voleo šah i nekoliko puta nedeljno je odmeravao snagu s jednim zetom po maminoj familiji.

Ja sam gledala i u?ila. Nisam se micala s mesta ni pogled dizala sa table i njihovih lica.

Uvek sam znala kad je koji od njih pogrešio a pritom bio uveren u svoj potez.

Pobe?ivao je tata naj?eš?e.

Dešavalo se da ukapiram kad bi ga, tek tako, pustio da pobedi. Tada protivnikovoj radosti nije bilo kraja. Umeo je ?ak i neku uvredljivu da uputi tati na ra?un inteligencije i tarpavosti. Tata bi se samo masmejao i preko table ?vrsto stisnuo ruku zetovu srda?no ?estitaju?i blago se naklonivši…

Malo me je ?udilo to što se nikad nije naljutio zbog tih re?i, nikada reagovao bilo kojim na?inom da uzvrati udarac udarcem.

Kad bi zet otišao, onda bih ja sela na njegovo mesto i nastavila s tatom da igram.

Mene nikada nije pustio da pobedim ako nisam bila bolja.

Sa smernom ozbiljnoš?u pomno je pratio svaki moj trzaj, reakciju, pokušavao da predvidi šta ?u dalje. I isto tako ?estitao kad bih ga pobedila.

I tako, pro?e nekoliko godina i zet postade važni politi?ar u gradu. Ne znam kada se ta?no desilo, ali, otac je po?eo da popušta i puštao ga je sve ?eš?e da pobedi. Uzmicao je pred njegovom nadmenoš?u i hvalisanjem uspesima na svim poljima, u politici, kod žena… Opet je samo ?utao i na isti na?in mu ?estitao.

Kasnije sam se pitala da li se otac plašio zeta zato što nisu bili istih politi?kih shvatanja.

Zet je znao da mu je tata žestok protivnik koji se itekako razume u politi?ke zavrzlame, i shvatila da nije.

On je samo puštao ljude da budu onakvi kakvi jesu nad tom kariranom tablom.

Kao i u životu.

A on se nije menjao. I prihvatao je ljude onakvima kakvi jesu. Danas znam da je to veliki dar i velika snaga. Ne osuditi makar se s nekim nikako ne slagao. Prihvatiti. Ili zaobi?i ako ne možeš da prihvatiš. Ne uzvratiti uvredu uvredom ve? blagoš?u, toplinom. Kao pravi smerni vernik. A išao je u crkvu samo kad je moralo o saborima da se što fotografiše.

Dugo je trajalo trajalo to njihovo šahovsko nadmenatnje, sve dok zet nije najednom prestao da dolazi. pa više nije svra?ao ni na kafu, a ja sam sve ?eš?e zauzimala njegovo mesto. I u?ila s takvim žarom da je to bilo zadivljuju?e. No?u bih se budila i vežbala sa zamišljenim protivnikom.

Odrastanjem sam shvatila da sam po?ela da se isto ponašam kao tata. Slabi?e sam puštala da pobede ne ljute?i se i ?estitaju?i im pobedjivala, jakim protivnicima se nisam dala. Moj takmi?arski duh i žar da saznam, sve je više rastao. I na kraju sam nau?ila kako biti smiren u svim situacijama i ne reagovati na uvrede. Slabi to rade.

Posao jakih je da napreduju i ne obaziru se ni na šta. Idu ka cilju

Veliki ljudi nisu sujetni. To prepuštaju malima. Veliki svoju sujetu preoblikuju u ja?anje sebe.

A šahovska tabla je ve?na. Zapamti nas i posle nas.