SAMO KAP MLEKA U ESPRESU

PIŠE: Violeta JOVANOVI?

Sasvim slu?ajno, dok mi je jedini motiv bio da utolim glad, negde oko sredine dana, uletela sam u mali, zavu?en restoran daleko od ulice. Presko?ila doru?ak u svoj onoj jurnjavi, trci, zbrci, par majušnih stresova, kritike moje prijateljice da moram kona?no nešto i da pojedem, na?oh se na tom mestu koje me je samo pozvalo. Bilo šta, pomislila sam. Nešto brzinski pa da idem.

Mali sto za dvoje, moja torba i ja sedimo jedna preko puta druge. Kafa i voda dok odlu?im, rekoh ni ne pogledavši konobara.

– Samo kap mleka u espreso? pitao je

– Samo kap mleka… Mehani?ki sam ponovila.

Podigoh pogled. Osmeh koji znam. Glas koji bih prepoznala i kao šapat u milionima onih koji urlaju.

– Rekao sam konobaru kada si ušla šta da ti donese. Izgledaš kao da ho?eš tu kafu. Re?e i sede preko puta sklanjaju?i moju torbu na dasku kraj prozora. ?utim. Nemam kud. Umorna sam. Treba mi kafa.

– Došla sam na brzinski ru?ak. Moram nazad.

– I to znam. Posle kafe.

– Sve ti znaš…

– Dobro, ne baš sve. Znam šta ti treba.

Ne?u da se nastavljam. Znam tu njegovu dvosmislenost. ?utim. Dobra je kafa. Gledam u dim iz cigarete, iz kafe, iz svega. ?uti i on. Pijemo te kafe i ?utimo.

– Znaš onu repliku iz Kazablanke? Zezao sam te ranije za nju. Od svih kafana morala si da u?eš baš u moju.

– Da sam znala, ne bih.

– Opet bežiš, prznice mala. Nikako tebi ugoditi. Kakva je kafa?

– Dobra.

– Samo dobra? Uvek sam ti govorio da savršena žena zaslužuje savršenu kafu. Samo kap mleka u espreso… Ti, zaslužuješ, u stvari, sve dobro.

– Opet ista pri?a. Imam sve. Sve je dobro. Sve je savršeno. Gladna sam. Zato sam ovde.

– Znam. Gladna. Opet imaš taj pogled. Menjaj. Važi? Volim kada ti o?i sijaju.

– Šta si odabrao za mene? Kad je gotovo?

– Brzo ?e. Žuriš?

– Moram.

– Odveš?u te.

– Ne idemo u istom pravcu.

– Idemo. Ti i ja uvek idemo u istom pravcu. Uvek je umeo sa re?ima. ?ak bolje i od mene, a ja tvrdim da sam neko ko se valjano igra slovima.

– Dobro ti je ovo, šta god to bilo. Malo za?injenije nego što sam navikla ali je dobro. – Kaži mi, kada ?emo da kažemo sve što treba onako kako jeste?

– Na toj kafi koju smo pominjali.

– Kada?

– Evo pre pola sata. Popili smo je i rekli šta treba. Odoh sad.

– Nemoj. Samo nemoj. Još pet minuta.

– Drugi put, rekoh. Zvonce na dovratku još je odzvanjalo iza le?a. Žurila sam kroz kišu koja je po?injala. Nešto se mutilo u uglu oka a nije suza. Nešto mi je upalo u oko. Nešto je peklo. Naposletku, snovi se završavaju kada ti alarm zazve?i u mozgu i prodrma srce. Izdajnika u grudima koje pravi gluposti.

Jednog dana, ma koliko voleo nekoga, odeš. Baš zato što ga voliš i želiš mu sve najbolje. Kažu da je to najve?i dokaz ljubavi. Odeš da bi taj neko bio sre?an iako ne zna da si mu tim odlaskom dao najve?i dokaz ljubavi. Volela sam ovu barabu. I kap mleka u espresu. I zagonetke kroz pri?e, poeziju i muziku. “Ne zaboravi nikada” Joe Cocker stiže kao poruka dok sam se vozila ka ku?i. Ne?u. Od?utah.