SAN

PIŠE: Svetlana FUCI?

Oduvek je spavao malo, bar po merilu ostatka sveta.

Nekako, svi ti budni nagomilani sati u njegovom životu bili su nedovoljni, sku?eni, kao prekratak rukav – zato je, ko zna kada, rešio da spava što manje a bdi što više.

Budan, bolje je umeo da sanja, i snovi su trajali duže, mogao se igrati s njima kao sa starim, dobrim igra?kama koje ga nikada nisu izneverile.

Te no?i, nakon podeljenog smeha kroz etar, podeljenog no?nog, zimskog vremena, podeljenih njih na neki uvrnut na?in-rešio je da spava. Da snom, bilo kakvim, prekine budnost sna. Svestan da ga ponekad mašta odvede predaleko (u prenosnom i bukvalnom smislu) protegao se, lupio šakom po ravnom stomaku, desnim dlanom protrljao potiljak i legao na le?a, s levom rukom pod glavom. Neko mu je nekada rekao da je leva strana tela zadužena za emocije – zbog toga podmetnuo je ruku, da ga žulja, umesto opomene.

Za?udo, zaspao je odmah.

Oduvek je spavala ta?no onoliko koliko joj je bilo potrebno, uprkos ?u?enju ljudi koji su je iole poznavali.

Na odmoru, i neradnim danima, spavala je jedva nekoliko ?asova, nakon kojih je skakala iz sna momentalno budna.

U ostatku vremena koje je godinama marljivo sakupljala, pravdala se umorom i namerno, spavala je duže. U stvari, bio je to na?in da pobegne od snova. Budna, sanjala je mnogo duže, razvla?ila je snove kao svilene niti, ne žele?i da pusti stvarnost u san.

Bilo joj je potrebno da i sutradan ima svašta nešto na dnevnom rasporedu, u vremenu koje je bilo samo njeno i koje je umelo da je odvede predaleko (u prenosnom i bukvalnom smislu) ako bi snu dopustila da bude budan predugo. Te no?i je, uprkos narednom neradnom danu, odlu?ila da spava.

Naredila je sebi da ne?e sanjati ni u toku tih nekoliko predstoje?ih sati, a ni kada ustane. Prosto, razum bi morao da ima primat, zar ne, mislila je na putu do kreveta. Legla je na levi bok, sa rukom pod jastukom-nekada je ?ula da je leva strana tela zadužena za emocije, pa eto, makar malo da pridrži jastuk, da se manje ugruvaju pri padu… I ona i emocije. Neobi?no, ali, zaspala je odmah.

Otvorio je o?i, svestan sna do detalja.

Sranje, pomislio je ustaju?i. Sranje! Pa zašto, bilmezu jedan, ne umeš da sanjaš kao vasceli svet, nešto normalno, nešto prihvatljivo, ostvarljivo – mrmljao je sebi u bradu kora?aju?i u novi dan. Ne, sva?ao se sa samim sobom, ne?eš se ve?eras dati zavesti samotnim mrakom, smehom, maštarijom – ne?eš i ta?ka! Odrasti, jbt, ve? jednom!

Otvorila je o?i, svesna sna do najmanjeg detalja.

Auu, ne?e ovo da valja, pomislila je bosim nogama tapkaju?i do kuhinje. Kada ?u po?eti da sanjam kao sav normalan svet-pitala se, greju?i šake na vreloj šoljici kafe, gledaju?i u sivo zimsko nebo. Što bre ne umem da sanjam recimo more, plažu, školjke-nešto što mogu, što je ostvarljivo, što ima smisla? Postani obi?na, jbt, ve? jednom!
Za to vreme, jedan san se smeškao, potpuno zadovoljan sobom. Uspelo mu je, i ovoga puta, makar na kratko – da prevari razum tih malih bi?a, ljudi.