ŠAPTAČ

Bila je to zaista velika nepravda. Po ko zna koji put publika je u pozorištu klicala pijanim glumcima koji su se pred njima samo prividno klanjali, a zapravo se klatili. Verovatno polovina njih nije ni bila svesna da je predstava upravo završena i da ?e se zavesa spustiti baš preko njihovih glava, dok su izvešta?eno, šmirantski, slali poljupce ko zna kome.

Samo se ona, prilikom svog uobi?ajenog dubokog poklona, osmehnula posebno i njemu i polako sklopila o?i u znak zahvalnosti. Jedva primetno mu uputila poljubac i izgovorila beš?ujno „hvala“.

Kako i ne bi: On joj je u drugom ?inu, u trenutku kada je zastala baš na mestu na kom u svom finalnom monologu treba da poentira, prošaputao tek tri re?i – sasvim dovoljno da zna kako treba da nastavi.

Ostali su uživali u svojoj gordosti, alkoholisanosti i slavi, veruju?i da je ona neprolazna, njima Bogom data. Veruju?i da im on toj slavi ni najmanje ne doprinosi.

A to je zaista, bila baš velika nepravda.

U svojoj glavi on je ?uvao skoro stotinu pozorišnih tekstova. U njegovom se?anju svaki od tih tekstova imao je svoja vrata, kroz koja biste mogli da ?ujete jasno i glasno svaku re? koju izgovara svaki lik u predstavi ra?enoj po tom tekstu.

Njegov posao bio je da sve te re?i brižljivo ?uva i ponavlja ih tiho, jedva ?ujno, iz male kabine smeštene u vrhu scene, tik uz publiku; kabine tako male da je u nju jedva mogao da stane zajedno sa tekstom koji nikada nije koristio, ali ga je uvek, kao pravi profesionalac nosio.

U kabinu bi se smestio dok bi publika još ulazila u pozorište i strpljivo bi ?ekao da se teška pozorišna zavesa, koja je prekrivala ?aroliju velike scene, polako i lenjo razmakne u levu i desnu stranu.

Uvek bi mu u tom trenutku srce zaigralo iš?ekuju?i da se na sceni pojavi prvi glumac ili glumica.

One stare velikane, profesionalce, prvake drame, iskreno je poštovao: Oni bi mu otvoreno, pre predstave prišli i rekli kakav problem imaju i zamolili ga da im u kriti?nom trenutku pomogne. Posle predstave bi mu se u bifeu uvek zahvalili ?astivši ga pi?em. Kada je obeležio 25 godina rada u Pozorištu, njih trojica su mu, samoinicijativno, kupili lep džepni sat. Od mati?ne ku?e dobio je samo diplomu. Uobi?ajena nov?ana nagrada izostala je. Zbog krize, kazali su.

U svojoj glavi on je ?uvao skoro stotinu pozorišnih tekstova.
U njegovom se?anju svaki od tih tekstova imao je svoja vrata,
kroz koja biste mogli da ?ujete jasno i glasno svaku re?
koju izgovara svaki lik u predstavi

Voleo je da radi i sa mladim, još neiskvarenim glumcima: Oni su na predstave dolazili „našpanovani“, spremni za sve izazove, željni dokazivanja. Znali su svoje uloge do najsitnijeg zareza i izvodili su razne vratolomije da bi se izborili sa onima koji su bili najmnogobrojniji u njegovom pozorištu: sa samoproklamovanim zvezdama.

E, te „zvezde“ su ?esto dolazile na predstavu potpuno odvaljene, dezorijentisane, pijane, a za neke je verovao da idu i korak dalje, da su u svoje poroke uvrstili i neke druge nedozvoljene supstance.

Baš ti „glumci“, koji su svoju slavu zasnivali na ulozi u nekom filmu, seriji ili ?ak reklami, smatrali su da ih publika naprosto obožava i da ?e im oprostiti svaku grešku; Neki put dolazili su toliko pijani da bi u sred predstave po?eli da izgovaraju tekst komada koji bi trebalo da igraju za par dana na istoj sceni.

Tada bi na scenu stupao on: brzo bi utr?ao u sobu te druge predstave sakrivenu u njegovoj glavi, pogledao sadržaj, a potom bi se vratio u onu pravu sobu, u kojoj su bile ispisane replike koje je publika o?ekivala, pa pravio mostove.

Njegove intervencije publika u sali nije ?ula: Namignuo bi glumcu koji bi zaprepaš?en stajao pored zvezde, pa bi mu prošaputao re?enicu kojom treba da „vrati“ samoproklamovanu „gluma?ku gromadu“ na kolosek. Onda bi, gotovo reže?im šapatom, pijancu na drugoj strani scene govorio šta treba da izdeklamuje na sceni.

Koliko je bio dobar u tim spasonosnim rešenjima dobro se videlo po reakciji u sali: Obi?no bi se posle njegovog ne?ujnog uskakanja pozorištem prolomio aplauz. Avaj, nikada nije bio namenjen njemu. ?ak ni onom mladom lavu koji je željan slave. Bio bi namenjem tom prljavom, prepotentnom, pijanom stvoru koji je uništavao daske koje život zna?e.

Ona je bila potpuno druga?ija. ?ak i od ostatka ženskog ansambla, u kom su postojale i velike zvezde, i po?etnice, i samozvane prvakinje drame.

Ona ga je razumela. Svojim toplim i iskrenim osmehom svaki put bi mu se zahvalila za pomo?, iako joj zapravo, pomo? gotovo nikad nije trebala. Možda je pre ove ve?eri tek jednom, i to kada je prolazila kroz porodi?nu tragediju, zastala na sceni i pogledala ka njegovoj kabini, da bi s njegovih usana pro?itala preko potrebne re?i.

Stajao je za šankom pozorišnog bifea i ispijao svoju kafu. Barmen je zaboravio kada je poslednji put ?utljivog šapta?a pitao šta želi da pije. Za tim nije bilo nikakve potrebe. On je bio ?ovek navika. Znalo se: Onog trenutka kada bi sitan, pomalo drven, suv muškarac stao za šank, o?ekivao je da popije svoj espreso. Kratki, bez mleka, bez še?era.

Ispijao ga je dugo, gotovo kap po kap. Uživao u njemu uz dim od cigarete. Retko kad su mu prilazili glumci. A kada bi mu prišli – obi?no bi ga potapšali po ramenu i zna?ajno klimnuli glavom i eventualno platili tu kafu ili mu poru?ili još jednu, na njihov ra?un.

U trenutku dok je gledao kako dim njegove cigarete hrli ka plafonu bifea, iznenadio ga je njen glas.

„Hvala Vam. Ne bih mogla da se izvu?em bez Vas“, izgovorila je nežno, gotovo koketno, a opet iskreno. Pogledao je u njeno prelepo, neobi?no, pomalo azijatsko lice koje se ve? gotovo dve decenije nije promenilo.

„Hvala Vama na tim re?ima“, odgovorio je tiho.

Bila je iznena?ena. Prvi put je ?ula njegov glas. Do tada ?ula je samo njegov šapat. A glas je bio mo?an, jak, osvajao je prostor poput vojske u jurišu. Bio je to glas koji bi najve?i dramski pisci poželeli da sa scene dopire do publike, glas kom bi najve?i pesnici poklonili svoje stihove: jasan, prijatan, sa svakim slovom precizno izgovorenim, uz besprekornu artikulaciju, ta?nim naglaskom.

Pogledala je njegovo suvo, sitno telo i shvatila da je ?ovek pred njom zapravo neobi?no snažan, žilav, da je na njegovom torzu svaki miši? definisan baš onako kako treba, a da su njegove, naizgled neprimetne crte lica, zapravo izrazito pravilne, uz dva duboka, tamno sme?a oka.

„Ne bih da zvu?im napadno…“ izgovorili su u isto vreme nakon tek tri sekunde ?utanja, a onda se nasmejali i jedno drugom rekli „Oprostite, recite vi prvo“.

Preko njenog nežnog lica preletela je senka nelagode, obojena blagim crvenilom.

„Pomislila sam… Da li biste možda otišli nekad sa mnom na kafu? Naravno, van ovog prostora“.

Prvi put je ?ula njegov glas. Do tada ?ula je samo njegov šapat.
A glas je bio mo?an, jak, osvajao je prostor poput vojske u jurišu.
Bio je to glas koji bi najve?i dramski pisci poželeli
da sa scene dopire do publike, glas kom bi
najve?i pesnici poklonili svoje stihove

Zvu?ala je gotovo sramežljivo.

Osetio je kako mu kroz stomak struji toplina, kako mu noge, kao nekom pubertetliji klecaju.

„U?inili ste sre?nim jednog sasvim obi?nog ?oveka“, odgovorio je i gledao u njene bademaste o?i.

„Recimo – sutra? Posle predstave?“

„Recimo – sutra. Posle predstave.“

***

Njihovi susreti „posle predstave“ postali su pravi mali ritual. On bi, nakon što bi se zavesa spustila, izvukao iz svoje kabine šapta?a, ugasio svetlo, otišao kroz lavirint hodnika sa scene u bife pozorišta. Tamo bi za šankom stajao uz svoju kafu i ?ekao da se ona pojavi na vratima, neprimetno klimne glavom i nestane. On bi, potom, ispio preostali gutljaj, ugasio cigaretu, platio ra?un i tiho se uputio ka izlazu iz pozorišta.

Ona bi ga uvek ?ekala na obližnjoj stanici javnog prevoza, smeštenoj odmah iza ugla. Odatle bi otišli u jedno od svojih malih, skrivenih carstava, gde su satima razgovarali uz ?aj i kafu. Ili ?utali.

Uglavnom su sedeli u kafe-galerijama ili klubovima poluzatvorenog tipa, koji su ljubomorno ?uvali privatnost svojih gostiju posebno projektovanim separeima.

Ona bi mu pri?ala najtajnije detalje svog života. On bi joj recitovao stihove svojih omiljenih pesnika, pravdaju?i se da je njegov život toliko obi?an i nezanimljiv, da bi posle pola sata morao da za?uti. Ali su zato re?i Vilijema Stenlija Mervina, Alana Ginsberga, Genadija Ajgija, ili Zbignjeva Herberta zvu?ale baš kao da ih je on napisao, kao da ih je on proživeo.

Zato su iz dana u dan provodili sate zajedno. Osim onda kada bi na repertoaru bila predstava u kojoj ona nije imala ulogu. I tako – ?etiri puna meseca. On bi njoj poklanjao stihove. Ona bi njemu poveravala svoje tajne. On je bio ganut teškim životom koji je prelepa žena prošla na putu do slave. Ona je bila zapanjena stihovima koje je izgovarao. ?ak je nekoliko puta posumnjala u ta?nost njegove interpretacije, a on je, glume?i uvre?enost, izgovorio naziv zbirke i stranu koju je citirao.

Na kraju sezone poklonio joj je buket cve?a. I broš od slonova?e, sa nasmejanom i tužnom maskom, simbolima pozorišta.

Na kraju sezone poklonila mu je komplet knjiga Pabla Nerude.

Rastali su se tiho, pred vratima njene zgrade, sa ?vrstim dogovorom da sa svojim beskrajnim druženjima nastave onog dana kada se ona vrati u velegrad: Putovala je tog leta u provinciju, da obi?e svoju sada ve? ostarelu majku, a potom je trebalo da igra neku epizodnu ulogu u B produkciji jednog ameri?kog filma koji se snimao na moru. Novcem od tog honorara trebalo je da pokrije troškove stanarine za celu slede?u godinu.

On je ostao sam u gradu.

I ?ekao.

Kao vojnik koji je ve? predugo u uniformi, kao zatvorenik koji izdržava beskrajnu kaznu ustajao je svakog jutra iz svog kreveta i precrtavao još jedan dan na kalendaru. Potom bi izašao u dugu šetnju, tokom koje bi obavezno prošao pored pozorišta, kroz grad i parkove do reke i nazad. Tokom šetnje usput bi pokupovao sve što mu je potrebno i vratio bi se u svoja ?etiri zida.

Onda bi ritualno otvarao jednu od knjiga koje mu je ona poklonila i iš?itavao stihove, pokušavaju?i da u njima prepozna nju. Ili sebe.

„Drugi ?e dani do?i,
posta?e ?ujno ?utanje biljaka i planeta,
i koliko ?e ?ednih stvari pro?i!
Na mese?inu ?e mirisati violine!

Možda ?e hleb da bude ko ti što si:
ima?e glas tvoj, poreklo tvoje zrna
i druge ?e stvari zboriti tvojim glasom:
izgubljeni dorati zlatne jeseni…“

Oh, koliko je samo puta menjao svoj izbor stihova za prvi susret s njom… Dvoumio se oko svake re?i koju bi pro?itao, procenjivao koja bi misao dublje došla do njenog srca… Tonuo je u re?i slavnog ?ileanca, ose?ao svako njegovo slovo kao svoje, zabavljao se iz ve?eri u ve?e zamišljanjem iznena?enosti na njenom licu kad izgovori tek jednu strofu…

U pozorištu su mu dali spisak predstava koje ?e „zakrpiti“ po?etak sezone. Tekst koji su spremali kao premijeru njemu je odavno bio dobro poznat: Bilo je to dramsko delo poslednji put izvedeno pre 20 godina na sceni ?iji je svaki milimetar poznavao. Muška duo-drama u kojoj su nastupale dva glumca iz njemu neomiljene kategorije. Ali – i to je mogao da podnese. Bilo mu je važno samo jedno: Da posle prvog spuštanja zavese u novoj sezoni, ponovo u bifeu ?eka dobro poznati lik i onda s njim pobegne na samo njima dobro poznato mesto.

Oh, sa koliko je samo nestrpljenja prvog dana nove sezone ?ekao u svojoj kabini na podizanje zavese i scenu u kojoj bi ona ležala na krevetu i spavala. Kroz glavu su mu po ko zna koji put prolazile replike iz predstave; Jedna za drugom, u vojni?kom maršu paradirale su njegovim se?anjem; Smenjivali su se glasovi, lica, odnosi, promene svetla, scenografije… Sve je bilo tu. Spremno, što se njega ti?e.

Samo da vidi nju.

Duboko je udahnuo kada je za?uo glas inspicijenta na interkomu „Idemo svi na scenu za po?etak predstave, kre?emo za dva minuta“.

Zažmurio je kada mu je u uši ušao dobro poznat zvuk mehanizma kojim su teške zavese otvarale grandioznu scenu nacionalnog teatra. Potom ih je gotovo bojažljivo otvorio. I zaledio se.

Na krevetu je ležala njemu nepoznata devojka. Njena zanosna, jaka figura, izraženih oblina bila mu je strana i neprikladna za scenu koja se odvijala. Kroz predstavu je morala da prolazi žena krhka kao porcelanska lutka iz Venecije. A pred njim je bila pin-ap lepotica, prikladna za neku burlesku.

Za trenutak je bio zbunjen. Protrljao je o?i, u nadi da mu se privi?a. Uzalud. Nje nije bilo. Ve?ito spreman profesionalac u njegovoj glavi naterao ga je da se brzo pribere i po?ne da izgovara ne?ujno re?enice koje su glumci izgovarali na sceni. Jednu za drugom. Mehani?ki. Bez posve?enosti, bez ljubavi. U monotonom ritmu, bez gledanja na scenu i dešavanja na njoj.

Nije ni primetio da je, ina?e ve?ito pijani glumac, nadmen i prekomerno uobražen, te ve?eri potpuno obeznanjen od alkohola. Nije ni primetio da ne može da se održi na svojim nogama, ve? da svoju ulogu izgovara uglavnom zavaljen u fotelji iz koje je imao savršen pogled na njegovu kabinu, što mu je obezbe?ivalo da ?uje njegov šapat bez greške.

Nije ni primetio da je isti taj ve?ito pijani glumac, kada je kona?no izašao sa scene krajem prvog ?ina, sa stola oborio upaljenu sve?u na pod. Nisu to primetili ni drugi glumci. Šapta?eve o?i bile su prepune suza, gledale su u dubinu scene, nadaju?i se da ?e se u jednom trenutku, ipak, iza tre?eg rikvanda, pojaviti njena vitka figura i njeno prelepo, porcelansko lice isto?nja?ke lepote koje ?e ga pogledati svojim bademastim, toplim o?ima.

Šapta? nije ni primetio kada se završio prvi ?in i kada je publika otišla na pauzu. I dalje je, o?iju prepunih suza, iš?ekivao na nju, sa željom da se ona barem u drugom ?inu pojavi, iako za to nije bilo nikakvog razloga: Upravo na kraju prvog ?ina ona je gubila svoj život u sukobu sa nasilnikom kog je igrao previše pijani glumac.

Kada je pred njegovim licem teška pozorišna zavesa buknula u nezadrživi plamen bilo je kasno. Sve?a koju je ona umišljena pijandura oborila prilikom svog izlaska sa scene podmuklo se otkotrljala do same zavese i tamo jedva liznula tešku tkaninu. Isprva tiha i strpljiva, gotovo neprimetna na praznoj sceni i u praznoj sali, vatra je postajala sve ja?a do trenutka kada je naprosto eksplodirala baš ispred njegovog lica.

Njegova agonija trajala je dugo i naprosto se ne može prepri?ati. On je najpre pokušao da otvori vratanca svoje kabine, ali su ona, kako to obi?no biva u pri?ama sa nesre?nim krajem, bila zaglavljena. U trenutku kada je uspeo da se iskobelja iz kabine i iza?e na scenu, na njoj je ve? bio pravi inferno. Vatra ga je progutala takvom brzinom da je uspeo da pre?e samo tri koraka pre nego što je propao kroz zapaljeni pod.

Njegovo zgr?eno, ugljenisano telo prona?eno je šest sati kasnije, kada su vatrogasci kona?no uspeli da ugase vatru koja je progutala gotovo ?itavu veliku scenu i dobar deo sale.

Kada je pred njegovim licem teška pozorišna zavesa
buknula u nezadrživi plamen bilo je kasno.
Sve?a koju je ona umišljena pijandura oborila prilikom
svog izlaska sa scene podmuklo se otkotrljala
do same zavese i tamo jedva liznula tešku tkaninu

U bifeu pozorišta, kod barmena, ostalo je nikad otvoreno pismo, koje je tog dana stiglo na adresu teatra sa napomenom „Za Šapta?a“:

„Dragi moj pesni?e me? šapta?ima, dragi moj šapta?u me? pesnicima,

Ne znam kojim re?ima da Ti opišem svu svoju bol što se, kako mi se ?ini, više ne?emo videti.

Posle snimanja serije dobila sam ponudu od producenata da snimim još jedan film, a potom i da na sceni u Njujorku odigram još jednu predstavu, koja ?e po?eti da se prikazuje verovatno u danima kada ovo pismo stigne do Tebe.

Ne znam kojim re?ima da Ti opišem koliko bih volela da se baš posle te moje premijere sklonimo negde u neki bar ovde, da mi govoriš Nerudine stihove, mada bi Ti, sigurno, imao malo problema: ovde su pušenje naprosto proterali sa javnih mesta, pa verujem da bi se malo vrpoljio.

Ne znam kojim re?ima da Ti opišem koliko sam želela da me barem jednom, uz te stihove dodirneš svojim usnama. Ostaje mi samo da Te pozdravim sa onim legendarnim Mervinom, kog sam nau?ila da obožavam uz Tebe:

„Visoko nad nama
Lanac belih vedrica
Prepun stare svetlosti
Ide ku?i
Sada nas ?ak i stvari koje radimo
Dodiruju tek
Posle dugih putovanja.

Promenili smo se“.

Zauvek Tvoja, žena bademastih o?iju koje nisi poljubio.“

PREUZETO IZ ZBIRKE PRI?A “ALFABET LJUBAVI I SMRTI” KOJA ?E BITI OBJAVLJENA U PROLE?E 2021.