SCENARIO ZA BAJKU

PIŠE: Ognjen PETROVI? 

U prostoriji nas je troje, sedimo za stolom, u polumraku, malo?as je, baš tren pre nego što ?e u?i on – a sa njim i sneg na ?izmama – nestalo svetla, i eto nas, ne pomi?emo se, ne dišemo, sedimo i slušamo.

On pri?a.

Niko od nas se ne usu?uje da ga prekine mada nismo sasvim sigurni o ?emu on ta?no govori, ali on se trudi, cepti, on pokušava da uobli?i re?i u nekakav niz, makar se taj niz zvao: re?enica.

Povremeno se naklati na sto. Nakašlje se. Pro?isti grlo.

Pogleda nas pravo u o?i – prekorno i dugo – zato što ne slušamo dovoljno pažljivo i što se na našim licima ne rascvetava želja da se pri?a pogura napred.

Zaista: niko da ga obodri, niko da ga podstakne da nastavi dalje.

To ga, me?utim, nikako ne doti?e. On pri?a, mi slušamo i sada nam je ve? krivo zbog toga što sve toliko dugo traje. Traje sat, traje tri sata, traje uprkos tome što toliko toga treba uraditi: treba spremiti knjige u ranac, ode?u na stolice. Oprati se na brzinu, istrljati zube sodom, izdeklamovati u sebi beskrajne lekcije o mrtvim kraljevima i kraljicama, zatim se dugo, uporno koncentrisati na san, brojati bela stada u sebi.

Sutra je ponedeljak, škola se nastavlja kao da se nije ni prekidala tokom vikenda, ve? je nakon jednog ?asa usledio novi ?as.

Ništa od toga, samo sedimo i slušamo.

On katkada ustane od stola da pro?isti grlo rakijom – tolika pri?a, naravno, umara – i taman pomislimo da je kraj, on se vra?a, nastavlja, nimalo umoran, ?ak osvežen, on pri?a zagledan ?as u svoje šake sklopljene na stolu, ?as nekuda iznad naših glava, kao da iza nas u mraku stoji neka nevidljiva publika koja sluša i koja, kao i mi, o?ekuje nekakvo razjašnjenje.

Neverovatno je kako smo godinama posle tvrdili da nam je bio beskrajno zabavan, njegove apneje i napadi kašlja posle komplikovanije re?i preturene preko zadebljalog jezika, da smo ga ohrabrivali da se ne umiri, ve? da nastavi da pri?a dalje, da nam jednakim ushi?enjem kojim je i zapo?eo ispri?a sve:

O dugom danu u fabrici me?u ljudima krupnih šaka i zakrvavljenih o?iju, o ukusu špiritusa kada je ponestalo rakije, kako se razlivalo po želucu, o povratku po ledenoj pustoši grada, o njegovim bešumnim padovima.

Zapitkivali smo i zapitkivali ose?aju?i sve ve?u glad u sebi za odgovorima. Vukli smo ga za rukav kada je pokušavao da odustane, održavaju?i ravnotežu kao balerina na jednoj nozi, vra?aju?i se sve ble?eg lica i odsutnijih o?iju.

Neverovatno je, kažem, kako najsmeliji me?u nama tvrde, kako on nije izgovorio ni jednu jedinu re?. Govorili smo mi, a on je slušao, premda se nije znalo ko od nas zaista govori, niko se nije obazirao na re?i onog drugog, jer govorili smo svi istovremeno, horski i nikako nije mogu?e utvrditi, ?ak ni sada, godinama posle, ko je zapravo govorio a ko ?utao.

Slažemo se samo da je ?itava stvar trajala i trajala i trajala – dok on nije zaspao.

Gde zaspao?

Pa, tu, za stolom.

Slažemo se i da je struja ubrzo došla, bolno jasnom svetloš?u obasjavši sobu nalik na zadimljeno poprište bitke.

Brzo su otvoreni prozori, ispražnjena je pepeljara, flaša šljivovice sklonjena sa stola. Slažemo se i da je žmirnuo: ?itavo to mršavo telo survano na hrapavu plo?u – protresao je gr?, zatim još jedan, pa je ustao i nekako se oteturao do sobe, napuklim glasom nas opomenuvši da je sutra ponedeljak, da treba odmoriti um i telo za sve napore pred nama, našle su se tu i nov?anice, za svakoga po jedna, i tek onda se rasuo po krevetu.

Da nije umro – znali smo samo po grudnom košu što se ritmi?ki podizao i spuštao…

Što se mene ti?e: laži, sve do poslednje pojedinosti.

Od ?itave te stvari ja pamtim: sedimo u mraku, nas troje, on pri?a, mi slušamo.