SELJAČKA PRIČA

PIŠE: Dule NEDELJKOVI? 

Milan je kao dete ostao bez roditelja. Oca mu je ubio grom iz vedra neba dok je s majkom srpom sekao šenicu bjelicu na sred livade. Majka je preživela, ali je majkala od tuge za ?ovekom dve nedelje po sa’rani. Ušla mu je u ?etrdeset dana tako da su im se duše zajedno ispele na nebo.

Milana je odgajila krava Biserka. Od babe koja mu je preostala od familije vajde nije imao. Biserku je dojio kada je gladan bio, od njenog mleka je sirio te prodavao te kravlje proizvode na pijaci u varoši. Od staramajke nije imao vajde. Mrmljala je u sebe u ?ošku vajata, I jošte mrmlja, ne?e je bog. Samo da Biserka poživi, ene Bogu one matore suklete, pa neka uzima do mile volje.

Svakog drugog petka momak je silazio u grad gde je na tezgi ?iji mu je deo ustupio ro?ak Milisav iznosio po šerpu mladog i lonac starog sira. Jednom prilikom je vrljao po šumi i probavao travke i korenje te nalete na sremuš. Nabrao je par strukova, sasušio, istucao u avanu i umešao u mleko koje je sirio. Svideo mu se ukus, mada je bio pregorak. Roknuo je par tura mleka dok nije pogodio recept. Istovremeno je u drvenom mlekaru sirio kofu sira u koji je ubacio sitno nacepkanu ukiseljanu papriku. Varošani su se otimali o njegov sir, a on se na poglede i poneko pitanje seljaka pravio lud. Krio je tajnu da ne po?nu i oni da poboljšavaju proizvode. Znao je da mu niko od kolega prodavaca ne?e probati sir, pošto je neka zvrndava žentura?a odavno uvra?ala da ko proba sir tu?e krave koji se prodaje na pijaci ostaje bez poroda.

Beogra?ani, a naro?ito Beogra?anke su se otimale za njegov sir. Pominjale su neke blu?izeve, ementalere, brijove. Milanov sir je po gospo?ama bio konkurentan.

Milan je bio lepolik i rado su ga gospo?e za?ikavale. On ih je samo gledao i ?utao kao mutav. Neka tamo svevida baba što se motala po selu ko gluva ku?ka, kazala mu je da su beogradske gospo?e sve opajdare, da je retko koja poštena, pa je Milan veselnik zauzeo plan da ?uti pošto su te dame školovane pa valjda znaju da mutavi jebu najbolje. Ali slabo se ovajdio do sada.

Vodili ga njegovi iz sela u neki podrum podno pijace da jebe neku grbavu ciganku, sa?uvaj bože, ka’ka je bila. “A šta bi ti za dve banke. Princezu!?”, smejao mu se Života Vrabac iz sela pored njegovog.

Dao mu je neko pre par nedelja upljuvanu, raskupusanu knjigu o nekom keru koji se vra?a ku?i stalno. Lesi, kuja. Sricao je uz sve?u pred spavanje pri?u o Lesi. Njemu je Rundova neko otrovao, te je morao da na?e novog ?uvarku?u. Da?e mu ime Leso, pošto ne?e ženku. Mada su ženke verne, ne lutaju po selu, nego se ne mi?u od dvorišta. Rundov je malo-malo nestajao i vra?ao se podvijenog repa sav izujedan i iznabadan vilama. Jebo je tu?e kuje, jeo tu?e kokoške, ujedao tu?u neja?, živeo je ko Lepa Luki?. I onda mu je neko doakao. Milanu je bilo žao Rundova, zakopao ga je ‘više štale i na humki zasadio šljivu, pa ako bog da kada rodi da od nje zgotovi rakiju Rundaru. Neke vajde i od te alamunje da na?e.

Mora da se ženi, dojadio mu je ‘vaki život. Jošte nije ?uo da ima neka mlada u okolini njegovog sela, ali sti?i ?e do njega ve? glas. Onda je lepo ukrade, dovede, baba ?e valjade da crkne do tada i da mu se de?ica rastr?e po avliji.

“Da li može da se proba sir?”, ženska k’o avion ljubazno ga je upitala. Crna, duge kose, sa pegicama rasutim oko nosa. U crvenoj ‘aljini. Milan u trenutku zausti da nešto kaže, ali teorija o mutavim jeba?ima ga sputa. Zaklima glavom toliko jako da umalo mu šajka?a ne spade. Uhvati nož, vešto prepolovi krišku i pruži gospo?i. Ova je elegantno uzela par?e, stavila u usta, i cuckala ga. Milanu se ki?ma usijala. “Krv ti nejebem”, misli su mu se raštrkale. Zaklopio je usta, pošto je namah zinuo, zate?en prizorom. “Divno. Prelep ukus. Vrati?u se po kilo i po, samo da obavim kupovinu. Sa?uvaj mi”, osmehnula se gospo’ja i zamakla za tezge. “Ko ovo jebe, panajiju ti jebem, bože mi oprosti”, upita Milan, Buvinog sina kome tek što su o?i virile nad tezgom do. Ovaj ga nije ?uo, pošto su mu uši bile pod tezgom.

Milan je kovao plan kako da je oženi. Prvo da svrati u crkvu, tamo gore u parku. Onu poveliku. Svetog Darka se zove ako ga nije Šušumiga zajebao. A, o?e on to. Šušumiga i Buvin sin su plašili žene oko pijace, glume?i oca i sina. Mada obojica konji od tries’ godina. Ženjeni obojica. Stanu uz drvo i Šušumiga glumi da pokušava da mu skine pantalone da mu dete piša. Kako god neka žena nai?e on je zamoli da mu pomogne oko malog. Nema žene koja ne?e. I onda žene skinu Buvinom malom pantalone o on imao pogolemu sviraljku. Nimalo de?iju. Ci?e žene, bace iz ruke alatku i beg niz ulicu. Grupa pijanaca preko puta se grohotom smejala. Uvek i stalno. Iz subote u subotu.

Pa odakle tol’ke žene, ?udio se Milan. A stvarno mla?i Buva ni za kurac nije, ali budala. Išao je tako selom i mahao ma?orom, plašio decu, dok ga pop i otac nisu oženili sa seoskom vra?arom. Buvin sin je postao vi?eniji seljak, imao je sito i karlicu, imao je ženu vra?aricu. Jedino u vojsku nije mog’o, mali mnogo. Kada je neko kurat sre?e kurate, pa to ti je. Sa?uvaj bože kako se on ušikao kod njih na svadbi. Dao mu matori Buva kamen za kupus da ga nosi da ne poleti do ku?e. Ako ga pusti, ode. Kada je dosuljao na guzici do svojega plota, zaspao je na le?ima sa kamenom na stomaku. Tri dana je nosio kamen za sobom, dok se nije otreznio skroz.

Posle su mu pri?ali da je sobalio neke ljude dok je vrteo klupom oko glave pod šatrom. Rokno je Mileniju Tu?kovu po temenu, izletela joj vešta?ka vilica iz ustiju. Do’vatili se seljaci plasti?nih zubiju pa se dobacivali s vilicom, vrteli Mileniju u krugu. Jedva mu oteli klupu. Kažu ljudi, pogodila ga pesma. Kak’a pesma, krvavu ti majku.

Posle dve rakije je pri?ao sa prababom Miljkom koja je majkala pre jedno dvesta godina. Kaže mu baba, “obesi se sine”, on je oterao u pi?ku materinu i sasuo još jednu rakiju. Onda je muzika zasvirala “Medo Brundo” i on se raspojasao. Tako je bilo, pri?aju ljudi. Od tada ne prilazi rakiji. Ne pije više.