ŠEVA

PIŠE: Vlada ARSI? 

Ovde ti je, brate, Ševa. K’o što vidiš, usred šume, pod ovim kaenom obraslim u lišaj i mahovinu. Od nje je, možda, nešto i ostalo, al’ od Miloševi?a, Terzi?a, Paunovi?a i Oroza, baš ništa. Iskopnile ?itave vamilije, k’o da i’ nikada i nije bilo. I da ti re?em, ništa nije slu?ajno. Kad u?iniš takvu gre’otu, kad ubiješ majku i nedoraslo dete ni zbog ?ega, a ?emu ondak da se nadaš? Strepela su ?itava sela i oni što u zlo?inu nisu u?estvovali, pa ?ak i oni koji su se upinjali da ga spre?e, a negmoli oni što im preci ruke okrvariše, al’ džaba im strepnja. Ono što je zaduženo kad-tad mora da se oduži. Nego, uvijde nam po cigar duvana, pa ?u ti sve po redu ispri?ati.

Vidiš, ta Ševa je bila mlada i lepa žena, jedva da je dvajes’ i neku imala. Niko nije znao oklen je ovde dovrljala. Neki vele da je iz Draga?eva, drugi iz Gruže, tre?i jope’ da se svukla odnekud s Rudnika. Ni ime joj ?estito nisu znali. Jedino su je vuda vi?ali, od Crnu?e do Takova i od Svra?kovaca do Boljkovaca. I svako je selo pohodila vuku?i i ono nesre?no dete sa sobom, devoj?icu staru jedva pe’ šes’ godina. Sala bi tako pred ne?iju ku?u, pružila ruku i zaiskala koru leba. Neko bi joj dao, neko bi je i s praga vratio, ali bi se svima, bez izuzetka, odužila pesmom. A pevala je, vele, k’o rajska duša, svako bi k’o oma?ijan stao da je sluša.

Ševa je bila mlada i lepa žena, jedva da je
dvajes’ i neku imala. Niko nije znao oklen je ovde dovrljala.
Neki vele da je iz Draga?eva, drugi iz Gruže,
tre?i jope’ da se svukla odnekud s Rudnika.
Ni ime joj ?estito nisu znali

Beše to nekako uo?i Kara?or?eve vojne. Zlo vreme, naopaki ljudi. Kada su u Biogadu zatukli vezira Mustafa-pašu, da’ije se prozliše i raspomamiše. Po?eše zalaziti i se?i i tamo, ‘de dotad’ nisu smeli ni kro?iti. Najrazuzdaniji bi Sali-aga ?evrli?, brat Ku?uk-Alije i mutiselim Rudni?ke na’ije. Narod ga prozv’o Rudni?kim bikom, a po zulumu i okrutnosti ne beše mu ravna. Volio da orgija, a uvee i obi?aj da svaka devica, uo?i ven?anja, najpre pod njim mora das e zakoprca.

Ništa duševniji nisu bili ni ostali. Ono, od Turaka se to i o?ekuje, al’ najgr?i behu ovi naši bašibozuci, ovi što promeniše veru i zaviše ?alme oko glave. Takvi su, mahom, išli po selima, zahtevali da ih dvore žene i devojke, dok su im muževi i bra?a nji’ova povazdan vodali opanke po avliji. Ne d’o Bog da se neko pobuni, o?as posla bi mu se glava kotrljala po zemlji.

K’o da se sve tada okrete protivu Srba, pa ?ak i sam Otac Savaot. S prole?a te godine udariše kiše, sve potopiše, a ondak im i suša sagore ostatak. Kol’ko je ko posejao, mog’o bi biti sre?an ako ti tol’ko i požnjeo. Na sve strane jad i ?emer, dobri moj prijatelju. Eto da znaš, u kakvim je prilikama živela Ševa i prošnjom pokušavala da preživi.

I jope’ bi, možda, mu?ena i opstala, da nas ne zadesi novo zlo. Pojavi se i nekak’a ?uma, niko ne zna oklen je udarila, al’ nikog nije štedela. Zakitiše se ku?e crnim barjacima, groblja procvetaše, a grobari popadaše s nogu. Kako bi koga zakopali, tako bi im novog mr’ca dogonili. Umiraše ljudi k’o srpom pose?eni, i stariji i mla?i, i muškinje i ženskinje, al’ ponajviše deca. Kako koje padne u postelju, nijedno se ne uspravi. A narod šta ?e? Jedni lele?u, drugi klisnuli u goru, tre?i upalili vatre pred ku?om, ne bi li se boleš?ina i?im zauzdala.

Zakitiše se ku?e crnim barjacima, groblja procvetaše,
a grobari popadaše s nogu. Kako bi koga zakopali,
tako bi im novog mr’ca dogonili. Umiraše ljudi
k’o srpom pose?eni, i stariji i mla?i

Niko ne zna od koga je poteklo, al’ sve ?eš?e po?eše da upiru prstom i na Ševu. Kako to, pitali su seljani, da ona ide posvuda, vu?e i ono dete sa sobom, pa njoj ništa? I nije li ona kriva za sve? Najpre šapatom, a ondak i sve kuražnije, po?e’ narod da mlati praznu slamu. Navodno, neke žene je vi?ale kako se no?u gola, kupa na Di?ini. Drugi, opet, prime?ivaše da joj o?i sjaje nekako urokljivo, k’o da su joj, božemeprosti, vešti?ije. Neki, poput Obrada Miloševi?a iz Donje Crnu?e, pokazivaše ogrebotine po licu koje mu je Ševa sama na?inila kada joj je, žalio se, priš’o k’o ženi.

Uprkos li?nom bolu i nesre?i, mudriji su odmahivali rukom i ube?ivali komšije da se manu ?orava posla. Al’ džaba. Što je pomor bio ve?i, to su se glasine lakše primale. U Klati?evu su naumili da je prognaju preko Ravne Gore, u Lunjevici da je probodu glogovim kocem, a u Velere?i da je živu, zajedno s detetom, bace u oganj. Svašta je o?ajan narod smišlj’o ali na njihovu žalos’ tih dana je nigde nije bilo. Niti su je gde sretali, niti je iko znao kud je tumarala. Osim mog ?ukundede Jordana, bog da mu dušu prosti.

Sreo ju je slu?ajno, u šumi, podno same Ostrovice. Zatekao ju je kraj vatre, u bakarnom kazan?etu kuvala je žaru i korenje, dok se ?erkica svila pored nje igraju?i se kamen?i?ima. O dva stabla razapela je stari dronjavi guber, prepun zakrpa i rupa, tek da ih vedrina, no?u, ne bi rosila. Dugo ih je tako posmatrao, a neka ga tuga obuze’. Svakojake nesre?e do?u i pro?u, pomislio je, al’ neke su iskonske, zadoje iksana još na sisi, pa docnije nit’ se može od nji’ pobe?i, nit’se ima ‘de sakloniti.

Bez re?i im je prišao i iz šarenice izvadio nekoliko kuvanih jaja, par?ad sira i proje, sve što mu se u torbi zateklo. Pogledala ga je zahvalno, s osmehom.

“Da ti pevam nešto, gazda Jordane”, upitala ga je.

“Nije vakat za pesmu”, odbio je. “Nego, gledaj da se negde skloniš, barem dok ova ?uma ne pro?e. I mak’se od ljudi, Ševo. Gajbuni da boles’ najpre u razum udari, nikad ne znaš šta ma’nitom ?o’eku može da padne na um”.

“A kud bi pošla”, upitala ga je tiho. “Ovde su me ljudi vi?ali, znaju da im ni?im ne pretim i da im nikakvu štetu ne bi nanela. A tamo, ‘di bi otišla, svako bi me gled’o k’o na tu?ina, svako bi zaziro i gled’o popreko na me i moju nesre?nu k?i”.

Gledaj da se negde skloniš, barem dok ova ?uma
ne pro?e. I mak’se od ljudi, Ševo. Gajbuni da boles’
najpre u razum udari, nikad ne znaš
šta ma’nitom ?o’eku može da padne na um

To re?e i u?uta se. U?utao se i ?ukundeda Jordan, sve u nadi da ?e razum prevladati, da joj niko ne?e nauditi. Ali, nije tako bilo. Ubrzo su je videli na seoskoj litiji u Svra?kovcima, gde je ?itav dan pevala pred ku?ama darodavnih doma?ina. S prvim mrakom krenula je s ono malo milostinje kroz šumu Duma?a, ka Gornjoj Vrbavi. Taman je prekora?ila preko potoka prenevši ve? umorno i pospano dete, kad su pred nji’ iz ?eke, isko?ili osvetnici. I da vi’š Bože, tog užasa! Najpre su je s detetom dovukli do ovog mesta i tu oborili. Zapomagala je mu?ena žena i kumila da joj barem dete poštede, vrištala je i ?erkica dozivaju?i majku, a šuma i no? su nosili nji’ov vrisak, vele da se ?ulo i do najdaljih ku?a. I jope’ džaba! Dželati su uradili šta su naumili, glogovim kocem im proboli srca, a zatim ih bacili u jamu bez opela i belega. Potom su kolac spalili, a onda bezbrižno krenuli ku?ama, k’o da su ne znam šta valjano il’ bogougodno delo u?inili. E’, jadna im majka, da su samo znali…

Uprkos prinetoj žrtvi, smrt je još silovitije nastavila da hara selima u Takovu i podnožju Rudnika. Najpre su po?ele da se zatiru ku?e onih koji su u zlo?inu u?estvovali. Miloje i Blagoje Terzi?, dva brata blizanca iz Vrbanje, prvi platiše danak. Do tada bliski i nerazdvojni, posle prolivene nevine krvi propiše se i zakrviše. Pri?alo se da se nisu o?ima mogli gledati, najposle se ispred ku?e i pobiše. Sevnuše i noželi i me?usobno su se preklali. Onako zagrljene jedva su ih mrtve razdvojili, a upravo su njih dvojica držali dete dok su ga kocem probijali.

Nji’ov komšija i glavni predusitelj, nekak’i Ostoja Oroz, pro?e još gr?e. Uo?i Ilindana iste godine, iz vedra neba sinu svetlica i sagore ga do kostiju. Prilaoi su ljudi da su ga poznali po kondurama od svinjske kože, sve drugo se pretvorilo u ugarak. Jesen nisu do?ekali ni preostali u?esnici ove stravi?ne odmazde, Mla?eg Jovicu Paunovi?a prebi stablo dok je obarao grane u gori, a poslednji, Obrad Miloševi? iz Crnu?e, sam uze štranjku te se obesi, ne mogavši da o?eka šta ?e ga sna?i.

Reko bi ?o’ek šta su tražili to su i dobili, ali da barem ostade na njima. Ma kak’i… Za samo nekoliko godina satreše se i nji’ove vamilije. Deca su im se ra?ala, ali i brzo umirala. Ako bi koje i preteklo, brzo bi s razumom raš?istilo. Tako danas, tako sutra, jedna po jedna porodica se ugasi, ognjišta opustoše, a ku?e zatraviše. Od nji’ danas nema ni temelja.

Dželati su uradili šta su naumili, glogovim kocem
im proboli srca, a zatim ih bacili u jamu bez opela
i belega. Potom su kolac spalili, a onda
bezbrižno krenuli ku?ama

Pa joše’ nisu strepeli samo oni. Stariji su pri?ali da su i drugi bojali, ono što su znali, a ništa nisu preduzeli, pa ka? i moji preci, oni što su ponajviše stišavali narod da se uzem u pamet i pusti robinju na miru. Al’ šta’š…. Još mi je pradeda bio živ kada odlu?ismo da postavimo ovo kameno obeležje na mestu gde su stradali, a ono je, nisam ti rek’o i danas na našem imanju. Tada nas je veseli Todor i zakleo da ovu šumu nikada ne delimo i ne prodajemo, te da na Zadušnicima, kada palimo sve?e za najbliže, najpre upalimo i koju voštanicu na nji’ovom grobu. To i danas-danji ?inimo. Todor je preneo amanet dedi, deda ocu, a on meni. No, bi?e da tovaj slo?in ne žulja savest samo mene i moju vamiliju.

Se?am se, pre nekoliko godina, u?e mi u avliju neki ?ovek. Vidim, ne poznajem ga, a i on se nešto skanjiva da mi nešto rekne. Veli da je iz okoline Vra?evšnice, da je ?uo da je Duma?a i dalje u našem posedu, pa je mislio da me nešto upita, da me zamoli ako se ja ne ljutim, te ovo, te ono….

“More, govori šta je!”, meni k’o da dojadi. “Šta petljaš toliko, izi?i na sredu ako šta imaš.” A on samo pokaza’ rukom, došao s frezom i u prikolici vidim granitnu plo?u. Na njoj urezan krst i ruža, ispod nji i slova:

“Ovde je na svirep na?in ubijena žena po imenu Ševa i njena petogodišnja ?erka. Pod glogovim kocem skon?aše poslednji dan kao dokaz velike zablude tadašnjeg vremena”.

Tek kada pro?ita’ meni se razjasni. Vidim, i nejga su muka ili stra’ nagnali da nešto u?ini, da porodicu sa?uva, nešto da zaustavi ili predupredi. Ne pita’ ga zašto to ?ini, niti bi on, gajbuni i rek’o. Skupa smo potom ovu plo?u ovde postavili, pozvali smo i popa i parastos obavili. Ra?unam, što smo mogli to smo i uradili, a da l’ je dovoljno, ne znam. Sada je valjda, sve u božijim rukama.

NAPOMENA: Pri?a je, uz dozvolu autora, preneta iz zbirke “Pri?e uz ognjište” (2019, Strahor)