SKOK U NEBO

PIŠE: Aleksandra M. LALI?

LETE?I OBJE?AT ILI LETE?E BI?E

Zamahnula je krilima, uzletela, a onda, mahanje krilima je bilo izlišno. Nije sletala. Padala je kao lipa, istodobno divlje i harmoni?no. Bila je kao ptica, avion, helikopter, paraglajder, šišmiš…

SENZACIONALIZAM ILI TRAGEDIJA

„Naš grad ne prestaje da iznena?uje svakodnevnom i svakono?nom bizarnoš?u. Devojka A. T. stara dvadeset i pet godina sko?ila je ju?e sa krova tridesetospratne zgrade, zgrade Novog parlamenta. Na sebi je osim sasvim uobi?ajene ode?e imala par krila napravljenih od materijala zasad nepoznatog redakciji novina ’Ju?e, danas, sutra’.”

UBISTVO ILI SAMOUBISTVO –  Razgovor negdašnjeg i ovdašnjeg inspektora:

– Devojka je luda ili… Svakako je luda kad je mogla da se na taj  na?in igra sa životom, to jest sa smr?u. Natakla krila i sletela. E, pa baš je bilo sletanje.

– U tome i jeste stvar! Nju su ubili!

– Pa ti nisi normalan! Obdukcija! O?evici! Šta još ho?eš? ?akav dokaz ho?eš? Nije ni ?udo što više nisi u službi. Filozofija je suvišna. Izuzevši jedan deo filozofije – logiku!

– Da… Sve je jednostavno… Nije nego! Ne govorim ja o fizi?kom delu, o obliku. Ja govorim o suštini. ?injenica je da je ona sko?ila. Ali zašto? Možda su je postupci drugih motivisali da sko?i.

– Vidi, možemo mi izvesti zaklju?ak kakav god želimo, ali zvani?no: A. T. je izvršila suicidalni ?in. Postoje o?evici. Obdukcija je precizirala vreme i na?in smrti i kraj! Nema dalje! To je ono što interesuje nas.

– ?oje nas?

– Policiju.

– Ti znaš da sam ja odavno izvan te  pri?e. Tako?e, znaš da sam sad pisac. Sve ovo sa A. T. mi je interesantno, inspirativno. Želim da napišem knjigu o njoj.

– Ti baš ne znaš šta ?eš sa slobodnim vremenom.

– Ti to nikad ne?eš shvatiti.

– Ne zanima me i tako je bolje.

– Uzmi ove klju?eve u ruku i stisni šaku.

– Dobro, i?

– Ose?aš ih i to zna?i da postoje. Ostalo je igra re?i.

PRIJATELJSTVO ILI GLODANJE VREMENA

– Maja se ispovedala negdašnjem inspektoru u svojoj  sobi. U dvorištu je bila A. T. Plo?u je stavila na stari gramofon i plesala je. Za to vreme, ne samo za Maju i bivšeg inspektora, ve? i za ostali svet, ona je bila nevidljiva.

– Ana i ja smo zajedno studirale filozofiju. Jeste, družile smo se, ali naša zajedni?ka ravan bilo je duhovno. O ose?anjima nije nikada govorila, tako da bi svaka moja re? u vezi sa tim bila puko naga?anje. Znali smo satima raspravljati o Volteru i ?antu. Bile smo dva mozga koja su razmenjivala energije. Nije bila po ovdašnjoj modi, ali imala je dozu atraktivnosti u sebi koja je bila dovoljna da privu?e pažnju. Ipak, nije je to ?inilo sre?nom zato što je ona htela uvek nešto više. Nadfizi?ko. Mislim da je Pepi bio „taj”.

LJUBAV ILI ŽDERANJE

– Pepi je sedeo u fotelji sa blago raširenim nogama, nije ni znao da mu je u krilu Ana koja se igrala sa klik-klakom i jo-joom.

– Pitate me šta mogu re?i o Ani. Ona je… Ona je neuhvatljiva. ?ao sapun koji kad želimo da ga uhvatimo, isklizne iz ruke ili nestane, istopi se… Ako ve? mogu biti toliko iskren re?i ?u da mi je smetalo to što sam bio Anin jo-jo. Ili klip-klap. Znali smo zajedno da ispijamo litre piva. Prilikom našeg poslednjeg susreta izvadila je moju sliku iz rama što me je za?udilo. Pred mojim o?ima. Na moj upitni pogled rekla je ’da je namena bila da ve?no tu ostane, prodavci bi prodavali ram sa tvojom slikom’. No? pred smrt rekao sam joj da mi je druga?ija. Zavodljivo je pitala da li je mogu?e da malo nove ode?e može toliko da je izmeni. Rekao sam joj da nije re? o tome. Ona je insistirala na tezi da površne stvari deluju na opažanje. ?utali smo i pili, a onda je Ana uzviknula ’hajde, ljubi me, znam zašto si došao, došao si instinktivno, ne trebaju nam uvodi i ostale gluposti, hajde!’. Po?ela je da se svla?i i da baca ode?u na mene. Rekao sam joj da je volim i pitao zašto su kod nje sve samo ?ula. Nisam dobio odgovor. Ana je volela ples.

UMETNOST ILI JEFTINA ZABAVA

– Drugarica sa plesa se izmakla u stranu velike sale za vežbanje baleta. Me?u svim tim balerinama Ana je uklju?ila neki hip-hop na kasetofonu i brejkovala. Vrlo vešto.

– Skok. Tako  su  se  zvale  malo  poznate novine  koje  se  bave plesom. Ana, osim što je sa mnom pomalo brejkovala na koncertima, volela je ples. Borila se za to da se brejkdens stavi na jedan viši nivo. A onda… Taj minijaturni tekst bez teksta… Ana nas je izdala. Naravno, znam da ?ete me pitati šta je pisalo. Još mi je teško da pri?am o tome, zato sam vam donela „tekst”. Negdašnji ispektor uzeo je ?asopis. Ana je isklju?ila kasetofon, nakašljala se i po?ela da deklamuje teksti? iz novina:

„Nema plesa. Nema duše. Sve je novac i pomahnitalo skakutanje.”

– Rekla sam joj da je to izdaja i nas i plesa, na šta je rekla da je ona ?ista pred njim. ?ojim njim, pitala sam. Otvorila je prozor i prst usmerila ka nebu. I njena mama primetila je da je Ana u poslednje vreme druga?ija.

PORODICA ILI ?AVEZ

– Anina mama sedela je na de?jem krevetu i mazila usnulu Anu koja je bila pokrivena jorganom sa navlakom sa motivima iz Diznijevih crta?a: Miki, Šilja i Paja. Obasjavao ih je plamen sve?e.

– Ta?no je da se poslednjih dana nismo dobro slagale. Poslednjih godina. Pravo da vam kažem, nikada se nas dve nismo razumele. Anin otac je rano umro i sama sam je odgajala. Želela sam da ona bude advokat, bankarka ili nešto sli?no. A ona se uvek zamla?ivala glupostima. I ja sam nekada crtala, ali kad sam upoznala Aninog oca, sve se izmenilo. On je bio glumac u amaterskom pozorištu kao mladi?. Šta bi bilo sa njim da je nastavio da se tamo krevelji. Sva sre?a pa mu je otac izvukao uši, odveo ga u trgovinu kroja?kih materijala svog poznanika Miti?a. A Ana je uvek lebdela po oblacima, kao da je i sama oblak… Znate, tog dana, kada se dogodila nesre?a, našla sam na njenom stolu  ovu  svesku. ?itala sam, ali malo toga mi je bilo jasno.

PO?ETA? NAU?E ILI ?RAJ ŽIVOTA

– Negdašnji inspektor je listao svesku, a onda se zadržao na jednoj stranici. Tad ustade Ana iz kreveta obu?ena u roze pidžamu sa likom Snežane i sedam patuljaka i progovori:

Dugogodišnje prou?avanje hipoteze o mogu?nosti ljudskog leta se okon?alo. Današnji dan ?e mi dati ili Nobelovu nagradu ili mesto u rubrici za crnu hroniku. Pre nekoliko godina uzela sam za ozbiljno mit o Ikaru i Dedalu. Pronašla sam formulu za ljudski let. Isprobala u tajnosti krila sa tre?eg sprata. Uspelo je. Sad je na redu trinaesti sprat. Sve ovo pišem da ukoliko ne uspem, neko nastavi moja istraživanja. Mogu?e je. Još malo mi fali. U svesci se nalaze formule i sve ostalo.

Sve?a je gorela sve dok nije dogorela.

NASTAVI?E SE: PROLOG ILI EPILOG

– Negdašnji inspektor je pored toga što je nekada bio inspektor, a sada pisac, oduvek bio ljubitelj matematike, fizike i hemije. ?ada je pogledao formule i beleške koje je Ana ispisala u svesci, dobio je ideju gde je ona (možda!) pogrešila. Anina sveska ga op?ini više no pisanje knjige o njoj. Oni koji su olako shvatili mit o Ikaru su doživeli krah. Ipak, za poštovanje je težnja, jer težnja udružena sa voljom i radom pomaže da nastane nešto suvereno. ?ovek ne može da leti, ali ?injenica je da su bra?a Rajt izmislila avion. Alhemi?ari koji su bezuspešno pokušavali da vešta?ki naprave zlato nalazili su druga otkri?a zna?ajna za ?ove?anstvo. ?ako tretirati te koji kucaju na jedna vrata, a otvore neka sasvim druga?

Izvor: Ognjen Petrovi?, Karneval u suterenu,
nova mladenov?aka kratka pri?a, Litera, 2019, Mladenovac, str. 246 – 250.