SPAVAČ

PIŠE: Ana Nikvul 

„Skoro sam bio na kafi sa jednim školskim drugom. Nismo se videli više od dvadeset godina. Se?am se, bio je takva inteligencija da smo mu svi zavideli. Završio fakultet na vreme, oženio se, ima dvoje dece, dobru ženu, dobru platu. A bio je nevi?eni ladnjak.  Ništa ga se doticalo nije. Ja sam mu se divio i na tome kako uspeva da sa?uva prisebnost. Ali, uvek da bude miran! Bio je, pritom, vrlo ?utljiv. I, u razgovoru s njim zagrebem tu temu”, pri?a mi Manitu dok lije kiša i puši se vidik od toplote ju?erašnjeg dana.

„?oju temu?”, pitam.

„Ljubavi. Ispovedaju?i mu sva moja stradanija zbog ljubavi, pitao sam ga kako on gleda na tu stvar, da neki ?ovek provede vek u potrazi za njom, a neko potrefi iz prve kao on.”

„Nisam potrefio. Promašio sam”, kaže mi on sasvim prirodno i lako.

„?ako to sad? Pa imaš divan brak, dobru ženu, decu. Nisi gubio vreme.”

„Nisam, doduše. Ali, sad ?u ja tebe nešto da pitam. Da li ?ovek dobro vidi kad spolja gleda svoj život?”

„Valjda bolje vidi”, viknuh ja, misle?i kako je posmatrati sebe o?ima drugih susret sa realnoš?u.

„Nije tako, dragi moj. On se ne prepušta. On ne ose?a. On ne živi. On nije prisutan. On je previše oprezan. On je kukavica. E, to sam ja!”

„Ali, izgleda druga?ije…”

„Ja se smejem, a ne radujem se. Ja izvršavam svoje obaveze, u tome ne uživam. Ja se ne sva?am ni sa kim, a mnogima bih pljunuo u lice. Ja se trudim da misle da volim, ali ne volim. Zapravo, ja nikad nisam ose?ao kao ti. Nisam stradao, drugi su me vodili. Nisam voleo, drugi su mi rekli kako treba to da izgleda kad je sklad. Nisam ništa nikad znao. Ravan sam. Moja su ose?anja ravna. Tu nema skokova, nema oluja, nema padanja, nema ustajanja. Nema sekiranja. Tu nema ljubavi. O strasti ne?u ni da govorim. Ne znam šta je to. Ja ne pla?em. Ne umem, jer ne ose?am. ?itao sam tvoje knjige. Ti me ubijaš onim što ja nikad nisam osetio.”

„A je l’ si osetio to što sam ja osetio?”

„Jesam. Ridao sam kad si se rastajao od žene koju si voleo a ona tebe nije. Bacio sam knjigu u ?oše. Opet joj se posle vratio. Zanimalo me je šta ?e dalje da mi uradi.”

„I?”

„Raspar?ao si me svojim ose?anjima na sitne delove. Rasto?io me, rasparao, iseckao, sastavio, zarobio, okovao, raskovao. Zaljubio sam se u tu ženu. U ono što ose?ate. Grom me pogodio. Sreo sam se sa sobom ravnim i sebi rekao – možeš li ti, gnjido mala, ovako da umreš a da te tako veli?anstveno ima? Baci sve svoje ko?nice, kukavice, i uradi nešto za sebe, makar stradao! Oseti. Oseti! I ništa. Shvatio sam da je sav život napisan u knjigama. Moj život je prošao pored mene. Ni dotakao me nije. Da me je bar okrznuo, povukao za rukav, uzviknuo. ?riknuo. Zaplakao. Bilo bi mi lakše. Ovako, osvestivši svoje ravnodušje, sakat idem na posao, osaka?en ljubim ženu koju ne volim. I mirno idemo na spavanje. ?ao dva panja ležimo jedno pored drugoga dok ona pravi planove za letovanje. Ja ?utim i razmišljam šta bi bilo kad bi ti sada bio na mom mestu. Bi li joj malo patnje ulio u vene. Bi li joj malo teskobe uneo u dušu. Bi li je pomilovao vasionskom rukom kao onu što si pustio da ode jer si je toliko voleo da ti je njena sre?a bila važnija od svega.

?utali smo dugo. Mnogo dugo. Ja sam se onda prenuo iz misli i prokomentarisao prsa konobarice koja nosi poslužavnik kao da pleše dok se provla?i izme?u stolova isijavaju?i kukovima pri?u koja joj se prethodne no?i desila u vreloj postelji iznad bara.

„Ja to ništa ne vidim”, re?e on.

„Zato što spavaš”, rekoh ja.

Onda sam naglo uzeo iglu i probo mu prst. Zakovao ga za sto.Zavrištao je. Jeknuo. Umukao.

„Je l’ sad ose?aš kako ti krv juri u bes? Je l’ bi me sada ubio? Bi li se branio, a?”

„Ti si lud, pi?ka ti materina!”

„Udari me!” – za?ikavao sam ga.

„Ne?u. Uvek sam se divio tvom ludilu.”

„Udari me, kad ti kažem!”

Sva zaprepaš?ena ?ekala sam ostatak pri?e: „Je l’ te udario?”

„Jeste. Potukli smo se. ?ao dva ro?ena brata što mogu da se potuku a da se vole.”

„Vidiš, ose?a”, rekoh ja.

„Osetio je bol. Onda je po?eo da pla?e. Onda me je zagrlio. Onda smo se naglo rastali. ?ad sam stigao ku?i, stiže mi poruka: Hvala ti. Vratio si me u trenutak kad je sve u meni bilo zamrlo i probudio sam ga. Sve šamaraju?i ga, šamarao sam sebe ispred ogledala. Pakujem se, idem iz ovog života.”

„Misliš da ?e napraviti sebi neko zlo?”

„Ne?e. Shvati je umetnost ra?anja. Svakodnevnog ra?anja za sebe. Ne za druge.”

Izvor: Ognjen Petrovi?, Karneval u suterenu – nova mladenov?aka kratka pri?a,
Litera, 2019, Mladenovac, str. 321 – 323.