SPAVAJ MIRNO, DRAGA MOJA

PIŠE: Vladimir ?OR?EVI?

Kiša je ve? odavno prestala da pada, ali je napolju i dalje bilo tmurno.

Na prvi pogled bi vam se moglo u?initi da je tako i u koncertnoj dvorani u kojoj je se nalazila uzbu?ena grupa ljudi.

Sala deluje kao da je legendarni Musikverein, sa delovima Bostonske simfonijske dvorane. Osim što izgleda op?injavaju?e, odmah shvatite da vas je oma?ijala i akusti?nost ovog zdanja, pošto ste vrlo jasno mogli ?uti raspravu koja se vodila u prvim redovima ovog zdanja.

Obu?en u svoj sve?ani frak, koji služi samo za posebne trenutke, Berlioz je nervozno gledao na svoj džepni ?asovnik. Rubinštajn je razmišljao ko zna o ?emu. Rihard (Wagner) je, više znatiželjno nego nervozno, “proveravao” dirke na velelepnom koncertnom klaviru. Imenjak (Strauss) mu skloni prste sa klavira, uz, zajedljivu, opasku: “Oto je štimovao klavir, ne brini.”

Stravinski, koji je do sada sedeo, sve vreme, mirno, naglo se okrete Korsakovu:”Uvek me uzbudi  kada neki novi naš naslednik dolazi. Mada me, istovremeno, plaši i neizvesnost našeg susreta”.

Shvatam Stravinskog, njegovo uzbu?enje zbog neizvesnosti susreta sa novim ljudima…

Kada sam krajem 1999. godine otišao da upoznam devojku svog druga iz osnovne  škole, Milicu Žebeljan, bio sam nevi?eno nervozan. Iako sam prilikom rukovanja shvatio da je ve? znam, oduševila me je njena inteligencija, smirenost (ja sam u odnosu na nju kao da sam progutao šaku amfetamina), ljubaznost, šarm i pre svega ?ove?nost koja je, bukvalno, izbijala iz nje. Nisam ni znao da ?u iste ve?eri upoznati i njenu sestru, Isidoru. I Isidorinog sina i de?ka. 

A upoznao sam je.

Doma?ini su mi, kada sam ?uo zvono na interfonu, rekli da je to Milicina Sestra, Isidora. Pijanista. Kompozitor. A on – klarinetista.

Padoh u duboku depresiju. Nije lepo da odem posle samo desetak minuta, ali sam smatra da posle dvadeset imam puno pravo da napustim prostoriju u kojoj se nalaze toliko ozbiljni ljudi. Odustanem od ideje kada sam ?uo da joj se de?ko preziva ?i?ova?ki. Oprostite, ali ko ne bi voleo da zna nekog sa takvim prezimenom. Prvi je u stan uletela jedna simpati?na loptica koja je samo tr?ala levo-desno. Zastade, to lepo, dete pored mene i predstavi se: “Ja sam Petar Kosijer a ko ste vi?”. Ustuknuo sam. Zar igde na planeti i dalje postoje ovako vaspitana deca?! U Beogradu. Na Lionu.

U iš?ekivanju da u?e i pijanistkinja, pogledah Milicu, koja me je odmah razumela i po?ela da se smeje. Šapnuh joj: “Ima li nekog ovde sa normalnim prezimenom?” . “Ima. Ti.” Nisam stigao ni da razvu?em usta u osmeh kada je u sobu ušla pijanistkinja.

Zaista je opsednula sobu, svojom pojavom. Da se razumemo, nije bila u pitanju njena lepota ili stajling (koji me je tada, ruku na srce, više podsetio na zuska stajl), koliko njen osmeh i dobrota.

Odmah je “zaposela” celu prostoriju.

Sklop njenih re?enica vas je ostavljao bez teksta i ne retko i bez svesti. Sa njom ste mogli o svemu da pri?ate. Ejjj.. pijanistkinjaaa!!!!! Srušila je sve predrasude kod mene. Umela je da vas sasluša, što je u našim podnebljima, oduvek, bila privilegija samo velikih ljudi i pokuša da vam odgovori na svako vaše pitanje.

Ukazali su mi ?ast i 2003. godine kada sam im bio na ven?anju u Amsterdamu.

Posle mi je ukazana još ve?a ?ast – premijerno izvo?enje Isidorine opera “Zora D.”

Da se razumemo, ako išta ne podnosim to je opera. I tu je moja, na žalost i jedina, sli?nost sa Mihizom.

Jedina opera kojoj sam do tada prisustvovao je Šijakova sjajna verzija “?oveka koji je zamenio ženu sa šeširom”. I to mi je bilo dosta. Za ceo život. Kada su se vrata koncertne dvorane zatvorila, otpala je i poslednja nada za moj spas- skok u hraht (kanali u Amsterdamu). Iako nisam posle “Zore” promenio svoje mišljenje o operi, ono što sam tada doživeo u Amsterdamu bi se moglo svesti u tri re?i: zanemeh, zanemeh i zanemeh! Aplauz koji je trajao više od deset minuta potvr?uje ispravnost mog doživljaja.

Posle toga nas je vreme i život sam po sebi, potpuno razdvojio.

Nisam ih vi?ao godinama, ali sam od Milice redovno ?uo za njene uspehe po raznim muzik gebaunzima, mjuzik holovima, operama….po celoj planeti.

Srbija je za Isidoru ?ula kada je postala najmla?i akademik.

To mi je dalo veru da se, ovde, nešto može promeniti na bolje. Otreznih se kada je ta ista Srbija  ispljuvala Isidoru, kao ?lanicu žirija “Sterijinog pozorja”, jer nisu dali nagradu Kokanu Mladenovi?u (nesporno jednom od naših najboljih pozorišnih režisera) ve? publici.

Interesantno je da je ona jedina smogla hrabrosti da iza?e u javnost i da svoje obrazloženje ove odluke. Opet je pokazala svoju veli?inu, superiornost i hrabrost da se bori za svoj stav. Da se bori za sebe i tako pokazala i jednima i drugima zbog ?ega je ceo svet toliko ceni i poštuje. Mi ni sebe ne poštujemo, pa što bi i neku tamo kompozitorku. (Neki koji su je tada prozvali “Vu?i?evkom”, preciznije troje njih su na dan kada je umrla o Isidori pisali kao da im je umrla ro?ena majka a ne “Vu?i?evka” – op. aut.)

Poslednji put sam je video na ulici pre manje od godinu dana. Izljubismo se. Dadoh joj kompliment kako je lepo smršala. Bez ikakvog izraza lica koje bi je “izdalo” mi se zahvalila i rekla da kako se baš trudi i da joj je “veoma drago kada tako nešto Džan (jedan od mojih nadimaka) primeti.” Osmehnula mi se i ozarila ceo dan.

U utorak 29. Septembra, listaju?i društvene mreže, primetih kako ima previše Isidorinih slika. Posmilih opet je neki gebaun oduševila ili je opet progašena za najbolju. Kako li je samo ne mrzi više, pomislih. Osvestio sam se kada sam odlu?io da vidim u ?emu je sada briljirala. Ni re?i, ni suze, ni misli… ništa… potpuna praznina nastade u meni.

Kada odlaze veliki ljudi oni vas ostavljaju bez mogu?nosti potpunog oporavka. Iako vam Isidora nije bila nikakv rod, njen odlazak (preran svakako) vas poremeti iz korena, jer je otišao neko ko je ostavio neizbrisiv trag ne samo u Srbiji ve?, mnogo više, u celom svetu.

Moj trio fantastikus Žebeljan-?i?ova?ki-Kosijer je postao duet. Ne sumnjam da ?e zvu?ati isto kao kada su bili trio. I u tome leži superiornost Isidore Žebeljan.

 

Sada su, skoro, svi ve? na nogama. ?ak i Stravinski. Bernštajn i Berlioz poluglasno komentarišu:”Razumemo da joj je u nedelju bio ro?endan, ali to, molim vas, nije opravdanje za kašnjenje”. Korsakov pimeti da su u salu zajedno ušli  Šopen i  ?ajkovski. Neko upita gde je “Najve?i” (Betoven), na šta mu Toskanini re?e da “najve?i u ovo doba spava. Mada ionako stalno spava pošto je i slep i gluv”.

Na ovu opasku su svi reagovali smehom nevine dece koje tr?e za loptom.

 Graja je dostigla vrhunac kada su se vrata sa strane pozornice, uz jaku škripu koja je odjekivala zdanjem, otvorila i iz njih je izašao ?ovek u fraku, potkresanih br?i?a i u belim rukavicama.

“Molim vas da se poklonite našem novom ?lanu- Isidori Žebeljan”!

Odlu?ni koraci, ?vrst stav i osmeh iz dubine duše, potpuno su razoružali njene kolege koje su, do tada, mislile da posle njih ne?e biti takvih veli?ina. Seda za klavir i po?inje. Ne da svira (jer to nikada nije ni radila ve? je nama, obi?nim smrtnicima, to tako zvu?alo), ve? da razgovara sa svim tim veli?inama koji su došli da ?uju “napokon nekog ko je u njihovom rangu”.

Toliko su svi bili o?arani, da niko nije ni primetio da su se vrata za ulazak u dvoranu otvorila i da je kroz njih prošao “Najve?i”. Iako je bilo vreme za njegovu dremku, slep i gluv, bez ikakvih problema se spustio do prvih redova. I onda je u?inio nešto što je poslednji put uradio kada je bio mali deran – seo je na pod. Ispruživši noge i prekrstivši ruke “Najve?i” je po?eo da razgovara sa Isidorom. Osmeh na licu je jasno pokazao koliko uživa u tome.

A tek posle koncerta, kada se bolje upoznaju sa našom Isidorom, shvati?e kolika im je ?ast ukazana.

I zato nemojmo im zavideti, pustimo ih da uživaju. Ko zna da li ?e i kada im se ovakva ?ast, ponovo, ukazati.