SRCE LUTKE

PIŠE: Boban TRIFUNOVI? 

Gde je srce od crvenog kamena?
Visilo je o svilenoj traci
I svetlucalo u zracima praskozorja.

GUSTAV MAJRINK

  1. april 1933.

Ponovo ?u pisati o Balkanskoj ulici! Ne bih pisala da ju?e, jure?i tamo-amo, nisam naišla na jednu radnju u kojoj dosad nisam bila, i ušla u nju. Ne znam kako je promakla mami i meni, jer šetamo Balkanskom uzduž i popreko gotovo svakog dana otkako smo se iz onog groznog, zagušljivog iznajmljenog stana na Vra?aru preselile u dedin stan, na Terazijama. ?u?i na samom dnu ulice, stešnjena izme?u obu?ara kod kojeg smo došle prošle nedelje, kad se mami slomila štikla, i Gliši?eve pekare u kojoj najviše volim da jedem pite od jabuka i višanja, i kola?e od griza.Mala, mra?na radnja, neuglednog izloga u kojem su drvene lutke. Lica su im šarena, obojena jarkim bojama, koje su na nekim toliko izražene da mi izgledaju neukusno, neprimereno, ?ak groteskno… dok su neke toliko lepe da bih i sad, sa sedamnaest godina, sebi kupila lutku!

Oduvek sam volela lutke, ali te koje sam videla u izlogu i na policama… ina?e, od poda do tavanice, prašnjavih, a negde i sa puno pau?ine, sasvim su me zaokupile i o?arale. Bili su tu i nosati arlekini i neukusno našminkane gospo?e na ?ajankama i grbava gospoda koja jašu obogaljene konje, negde predugih, negde prekratkih nogu. Najviše je bilo devojaka, momaka i dece. Me?utim, mislim da nisam primetila nijednu lutku starice ili starca. Mislim da nisam, mada, nisam sigurna, jer neke se i nisu najbolje videle pod slabim svetlom pod kojim je lutkar radio.

Prekinula sam ga usred posla: upravo je jednoj lutki farbao lice ?etkicom, koju je umakao u neku gustu farbu… toliko gustu da se razvla?ila, kao katran ili testo koje mama nekad mesi za poga?u. Lutkar je stariji gospodin, malko pogrbljen. Sed je i nosi nao?are, a ima i brkove i neurednu bradu, od koje nisam mogla da vidim da li mu se usta pomeraju ili ne dok je pri?ao. A pri?ao je baš sporo, tiho, prigušeno.

Sedeo je za svojim stolom kad sam ušla, u tami, i prošaptao: „Dobar dan“. Prošaptao je i nešto neuobi?ajeno, što sam shvatila kao šalu, s obzirom na moje godine i trenutnu zbunjenost. Rekao je: „Niste vi zalutali; vi ste došli u pravu radnju…“ Baš je bio fin.

Volela bih da mogu da ga upoznam sa mamom, ali mama se ne?e vratiti do petka. Ne volim kad tako ode i zadrži se kod tetke, jer ne volim svoju tetku: vazda ?angrizava, vazda potuljena, a ni garderobu nikad ne pere kad se vrati iz crkve, pa htela-ne htela, stalno smrdi na tamjan. Jedva ?ekam da mama doputuje. Upozna?u je sa njim kad se vrati. Verujem da ?e se oduševiti koliko i ja – i zbog toga što sam pronašla radnju u kojoj dosad nismo bile, i zato što sam upoznala tako finog i tihog gospodina, koji pravi tako neobi?ne lutke.

Kad sam mu se nasmešila pošto me je pozdravio, prihvatila sam da mi pokaže lutke. Htela sam da mu kažem da su mu police prljave, ali nisam. Rekao mi je da me?u lutkama ima i onih koje je napravio njegov otac, a koje nije želeo da proda.

Lepo je imati porodi?ni posao. I ja bih se, možda, bavila prodajom slika da nas tata nije napustio. Ni mama ne zna kako je upao u dugove, kako je izgubio svoju galeriju. Ta se?anja su mi navrla dok me g. Gavri? (kako sam pretpostavila da se preziva, sude?i po nazivu radnje, koji stoji nad izlogom, sav izgreban i izbledeo) polako, ?opavo vodio od police do police i hvalio svoj i rad svog oca… Otac i on su, kako mi je rekao, pravili lutke i za našu kraljevsku porodicu, ali i za druge kraljevske porodice, širom Evrope!

Posumnjala sam u to, jer sigurno ima vrsnih lutkara i tamo, mada, možda i grešim. Možda zaista znaju svoj zanat! Kad sam u sebi izrekla tu sumnju u njihov rad, stari lutkar me je ošinuo pogledom… kao da je ?uo šta sam pomislila. Stvarno me je uplašio tim svojim prekornim pogledom. Od brkova i brade nisam mogla da vidim da li mu se usta smeše, ali o?i su mu se smešile, nekako… neiskreno srda?no. Izvinio mi se smesta i kazao da mu se ponekad vrat uko?i, pa mora naglo da ga mrda. Poverio mi je i da mu se lice, ponekad, ko?i – baš kao kod lutaka, jer se previše koncentriše dok ih pravi, dok obra?uje drvo, šmirgla ga, i slika detalje pod uveli?avaju?im staklom… Nisam znala da lice ume da se gr?i i nabora od tolike koncentracije, pa sam se izvinila ako sam nešto loše u?inila, na šta je on promrmljao da nisam, i da ne marim za njegovu bolest. Baš mi ga je bilo žao.

Zastali smo kod jedne jako ?udne lutke… ružne, mada pažljivo napravljene, nakazno naslikanog iscerenog lica i bedno skrojenog kostima. Bila je to lutka nekog arlekina, ako je to bio arlekin, a ne dvorska luda ili neko ko se, naprosto, blesavo obukao i našminkao. Nisam mogla da proniknem u to, a ni sad ne mogu. Šta god da je, podsetila me je na arlekina! Lutka je bila sama na polici, podignuta, pomo?u crvenih niti konca, zavezanih za eksere. Visila je, kao što – bože me prosti! – božji sin visi na krstu, oklembešen i oborene glave. Posegnula sam ka njoj i dodirnula joj lice, podigla ga i pogledala joj u o?i, a g. Gavri? samo što nije sko?io na mene! Isturio je svoju drhtavu ruku i nežno odvojio moju od lutke.

Sad, moram da zapišem nešto što me je ganulo i nateralo me da zadrhtim! Kad sam dodirnula tu lutku, a nijednu pre nje nisam ni takla, prožeo me je nekakav nemir, nešto uplakano mi se ugnezdilo u grudima. Neimenljiva senka sete i straha, kao nakon košmara, nadvila se nada mnom i, u magnovenju, pomislila sam da ?u zaplakati. Takva teška tuga prožela me je poslednji put na tatinom pogrebu, kad sam, još mala i naivna, mislila da on samo ide da odspava, jer je pod zemljom tiho. Mislila sam da ?e nam se, kad-tad, vratiti i ponovo otvoriti svoju galeriju, u kojoj sam toliko volela da se igram, gledam slike i crtam. Teško se nosim sa gubitkom, ikakvim gubitkom, makar i dugmeta, a iz te lutke kao da je posegnuo sâm Gubitak, pravi pravcati, neprikosnoven i grdan, i zario se u moju dušu! Kolena su mi klecnula i zavrtelo mi se u glavi, kao kad sam, davno, sa tatom plovila po Dunavu u njegovom ?am?i?u. Sre?om, gospodin Gavri? me je pridržao da se ne srušim na njegove police.

Nisam mogla da ga ne pitam šta sam to doživela, jer sam se užasno uplašila. Vrpoljio se i, videla sam, grizao usnu, i naposletku mi ponudio da sednem i da mi donese ?ašu vode. Prihvatila sam i jedno i drugo, a dok je on petljao po ostavi, malko sam zagledala lutku na kojoj je trenutno radio. U odnosu na druge, ta lutka je izgledala druk?ije, živahnije. Prepoznala sam u njoj de?aka, ne naro?ito veselog, a iz ponora, u koje je tek trebalo umetnuti staklene o?i, sipilo je nešto nakaradno. Pomislila sam da preterujem, da umišljam, jer to je bila obi?na lutka, a ne nešto… nešto živo. Pobliže sam pogledala tu lutku, njen osmeh koji joj je lutkar dopola nacrtao, a koji, na neki na?in, i nije bio osmeh. Barem ne osmeh svojstven dobroj deci. U tom osmehu nazrela sam samo zlobu, pakost. Zapravo, iz ?itave lutke je to kapljalo, prosipalo se. Drvene šake, koje su štr?ale iz tananog crnog odelca, bile su sasvim blede, baš kao što je bila i koža mog tate, kad sam ga poslednji put videla. To me je, potom, ponovo proželo jezom, ali i nekom vrstom znatiželje! Nagledala sam se lutaka i nebrojano ih mnogo držala u rukama, a ni u jednoj nisam nazirala ono što je odlikovalo lutke gospodina Gavri?a.

Posmatraju?i lutkicu tog demonskog de?aka na njegovom radnom stolu, potajno sam se nadala da ?e se stari gospodin uskoro vratiti sa ponu?enom mi ?ašom vode. Nadala sam se, jer me je ta jeziva lutka prizivala k sebi; ti ponori umesto o?iju, nedovršeni podli kez i spokoj koji je bubreo iz te blede farbe pozivali su me da je dodirnem, da osetim šta je ta lutka bila pre nego što je postala lutka! Da, baš sam to, tad, pomislila… ma koliko suludo da zvu?i. A šta je ta lutka, zaboga, mogla prethodno da bude? Par?e nekog posebnog drveta, dovoljno mekanog za obradu, a dovoljno ?vrstog da bude postojana i da se ne slomi kad je neko dete ispusti ili je – kao što sam ja poželela da u?inim! – baci u zid ili zgazi. Ništa mi drugo nije padalo na pamet, a i da je htelo, povratak g. Gavri?a se ispre?io, jer se vratio iz ostave, nose?i ?ašu iz koje je polovinu te?nosti prosuo, zahvaljuju?i drhtanju ruku. Nisam mu zamerila; dobro je da sam, na kraju krajeva, dobila tu vodu, jer sam bila sigurna da ?u se strmeknuti u povratku ku?i.

Zbunjeno sam ga posmatrala dok sam pila, a kraji?kom oka gledala sam i iza njega, ka izlogu i zgasnutoj svetlosti koja je nagoveštavala ugasnu?e tog u?malog kišnog dana. Najednom, nekakav tugaljiv i otegnut zvuk je dopro iz ostave, dovoljno prigušen da ne mogu s pouzdanjemda kažem šta sam ?ula, mada – nikako za tu buku ne bih okrivila ma?ku, kao što je uradio gospodin Gavri?.

Zahvalila sam mu, potom, na pomo?i i prošaptala da bi trebalo da po?em, jer ne?e dugo pre nego što pomr?ina sve prekrije. Naravno, kazala sam mu to da mi jezik ne bi preduhitrio pamet i pitao ga o primerku nežive sablasti koji je završavao. I, naravno, lutkar me je opet ošinuo pogledom… ovoga puta punim iskrene, nevaljale rešenosti da pre?uti. Razumela sam tu rešenost… a možda i nisam, jer pomislila sam da ne želi da govori o tom de?aku, kao ni o onom ružnom, raspetom lutku, i ne?emu u ostavi što nipošto nije zvu?alo kao ma?ka. Me?utim, iznenadio me je… Prevarila sam se po tom pitanju, jer ?u?nuo je kraj mene, kraj svoje stolice, i tiho mi kazao da sve o de?aku može da mi kaže sutra, kad ga dovrši, što me je vidno razveselilo.

„Kad mu ve?eras dovršim cipelice, odelce i osmeh“, promrmljao je, „preosta?e mi da poradim na njegovoj srži… na srcu lutke. Da, da – na srcu. I lutke imaju svoja srca, ali ne kao mi. Njihova srca su druk?ija, mada i u njima nešto kuca!“ Zakikotao se, prave?i se nevešt. „Kad svratite slede?i put, pokaza?u vam ga… Ne?u ga izložiti, iako sam mu ve? i kutiju napravio, dok vi ne do?ete. A tad ?u vam ispri?ati sve o srži lutaka koje pravim i koje se, baš po toj suštini, razlikuju od lutaka mog oca!“

Zagledala sam se u njega, jer jednostavno me je op?inio, kako svojom pojavom, tako i svojim rukotvorinama. Znam da su ?udne, pa i malko ?udovišne, ali dopadaju mi se. Ne umem da napišem šta je to što mi se ta?no dopada, ali dopada mi se. Privla?i me k sebi.Gotovo da su me gušili ti pipci praznine koji su ka mom grlu, kroz procepe u dupljama, stremili iz de?a?i?eve šuplje drvene glave… Tako sam zamislila tu privla?nostpraznine, koja me je vukla k sebi i nemo mi šaputala da moram da saznam sve. Jeste me ježila u po?etku, i sad me ježi, dok me tajanstvena privla?nosthrabri i pokazuje mi prstom da pri?em. Sigurna sam da me to praznina privla?i, taj zjap koji ?e gospodin Gavri? popuniti srcem lutke o kojem je govorio! Praznina je ta, ništa drugo.

Radujem se što ?u ga ponovo posetiti. Odne?u mu i nešto kola?a, koje sam jutros napravila, kad sam ustala. Zapisa?u, za danas, još jednu misao, koja mi nikako ne izbija iz glave: ma koliko da je radnja gospodina Gavri?a mra?na, ma koliko da su mu lutke ?udne i strašne, ma koliko da je i sâm ?udan i strašan (jer je, nekako, zagonetan i nepredvidiv – poput nekih pacijenata Duševne bolnice koje moja mama poznaje!), ja ne mogu a da ne mislim kako je on baš fin ?ovek.

  1. april 1933.

Potpuno sam ponesena pri?om gospodina Gavri?a… ili bi to trebalo da bude njegova filozofija lutaka i potpune praznine? Dosad sam o lutkama kao takvim ?esto razmišljala, jer sam se sa njima, davno, davno, stalno igrala i divila se lepim haljinama koje su za njih sašili ili lepim cipelicama koje su im obuli. Lutke su, kako je g. Gavri? kazao, odraz u ogledalu nas samih – a odraz je, isto kao i lutke, potpuno prazan, jer nije ništa do sjajna slika suštine. Isto je i sa fotografijama i portretima! Toga sam se ja setila, a on me je pohvalio. Jeste isto, jer su to puke prikaze, koje nastoje da budu što sli?nije suštini. Mada, zašto moraju da nastoje da li?e na suštinu, kad i same mogu da postanu suština? To potonje i nisam najbolje razumela, ali svega se se?am. Pažljivo sam ga slušala dok mi je pri?ao i nasla?ivao se kola?ima koje sa mu donela… A dok sam ga slušala, razgledala sam po radnji, po policama i budžacima. Znala sam da sam ve?inu videla ju?e, a žudela sam da sve vidim još jednom. Ne znam zašto sam žudela za svim tim, a žudela sam toliko da sam, pored njegovih re?i, slušala i šapat tišine koji je dopirao odasvud iz njegove prodavnice.

Zapazila sam da je tišina posvemašna, da nije besmislena, da je zloslutna… da ne ?ujem ni ma?ku koja je ju?e, navodno, mjaukala u ostavi. Moram da napomenem da sam primetila i da su lutke druk?ije, ne same po sebi, ve? da su, nekako, naherene ka klimavoj stolici koju je spremio za mene, naspram svog stola. Možda mi se samo ?inilo, ali mogu da se zakunem da su sve lutke piljile u mene svojim sablasnimstaklenim o?ima, iz kojih je bleštala ?udna, mu?aljiva svetlost. Sad shvatam da je to tek žuta svetlost sijalice, koja se neprimetno njihala nad našim glavama. Mada, ni u to nisam sigurna! Do?e mi da mamu dovedem naredne nedelje i pitam je da pobliže pogleda te proklete lutke. Ne, mama mi je ve? napominjala da sam previše maštovita… a ?ak me je, zbog toga, i grdila. Ipak joj ništa ne?u re?i. Da, gospodin Gavri? ne želi da ja govorim o onome o ?emu smo pri?ali, jer i zidovi imaju uši. I zidovi mogu da ?uju tajnu njegovog zanata i prenesu je gde ne treba. Moram da pazim da jezik držim za zubima; majka mi je i to napominjala, da sam suviše brbljiva i (plašila me tvrde?i) da se nikad ne?u udati. Možda i ne moram da se udam? Možda mogu da živim kao lutka?

Gospodin Gavri? mi je kazao da je, sino?, nacrtao slede?u lutku koju ?e napraviti. Nije mogao da zaspi, pa se mašio papira i olovke i nacrtao lutku koja li?i na mene! Baš je li?ila na mene, što me je, za?udo, i zaprepastilo izaintrigiralo. Kako je znao da sam sanjala o tome da nadahnem nekoga da me naslika ili izvaja? Kako je znao da imam takve sklonosti, da volim da me posmatraju, pri?aju o meni i fotografišu me?

Pronicljiv je gospodin Gavri?. I pametan. I fin. Kako, ina?e, može da zna šta mislim ako nije pronicljiv i pametan? Ne verujem da ima neki nadnaravni dar, kao baba Milenija, kod koje me je mama vodila kad sam bila mala, da mi baje i prori?e za koga ?u se i kad udati, koliko ?u dece imati i ho?u li se od nekog rastati ve? na poro?aju… Ne, pogrešila sam: nema sumnje da gospodin Gavri? ima neki dar – jer, da nema, ni njegovih lutaka ne bi bilo. Ni porodi?ni posao ne bi nastavio. I lutke ne bi bile tako živopisne i… takožive. Napisala sam „žive“, jer sam pomislila da su lutke, naherene ka meni, naprasno oživele… da ih je oživeo naum da me, zbog moje lepote i otmenog držanja, priviju k sebi: k drvetu i zavrtnjima i staklu i krpama, iz kojih sipi njihova tamna srž, koju zovu svojim srcem. Baš sam budalica, svašta meni može da padne na pamet.

Pomenula sam, svakako, starom lutkaru da lutka sa njegovog crteža podse?a na mene – a on mi je odvratio da to, sasvim sigurno, nisam ja.

„Priznajem, podse?a na vas – a podse?anje je sve što meni treba. Sve što lutkama treba. Kad lutka podse?a na nekoga, ona je samo delom neko, a delom ona sama. Sad, kad u nju pohranim njenu suštinu… ona može da postane neko drugi i druk?iji. Da, niste prvi koji ste zadivljeni mojim radom – toliko da ste i sami poželeli da postanete lutka! Kako znam? Vidim to u vama, dabome. Me?utim, i da to želite, nikako ne možete postati lutka… i ostati to što jeste. Kad postajete lutka, nužno postajete nešto drugo, druk?ije.

„Se?ate li se kad sam vam kazao da svaka moja lutka ima svoju srž, svoje srce? Pa, potrudi?u se da i lutka koju sam sino? nacrtao od vas dobije svoju suštinu… i, time, svoju slobodu. Da, slobodu, jer lutka je, za razliku od vas i mene i svih drugih, razrešena muke postojanja. Lutka, kad u nju pohranim suštinu, postaje ve?na: ne stari, ne trune, ne pomera pame?u, ne benavi… Ne može da se rastane s dušom, razumete li me? Da, to jeste sjajno. Slažem se sa vama: lutkama trebazavideti. Kad srž popuni prazninu, lutka ništa i ni od koga ne mora da o?ekuje, da traži i?iju milost ili prebivalište u ovom ili onom svetu. Kad njeno srce stane da kuca, ono kuca u svim svetovima, u svim vremenima – i nadilazi ih. Ruga se demonskom demijurgu koji je zaslužan za postanje i sve postojanje… Kako se ruga? Možete razbiti tu lutku, spaliti je, ali – njena suština, oslobo?ena okova tela kojem su dani odbrojani, zauvek nastavlja da živi. Shvatate li to?“

Shvatala sam, iako mi, na prvi pogled, to nije delovalo nimalo razumno ili zdravo. Gospodin Gavri? je govorio o razbijanju okova nad okovima, a to su, prema njegovim re?ima, okovi prolaznog postojanja… Smesta sam to shvatila, premda mi ta tema nije nimalo bliska. Me?utim, dok sam ga slušala kako filozofira, filozofija mi je postajala sve bliža– i sve draža. Nedostaju mi re?i kojim bih do?arala koliko mi je drago što sam zalutala u njegovu radnju… S mamom nikad nisam mogla da pri?am o ovakvim stvarima, a sad, mogu – i one me op?injavaju, obuzimaju me, kako ni moje prve ljubavi nisu. Kakvi ?inovnici… kakvi pesnici, kakvi bakra?i!

Pošto je polizao prste i pohvalio moje kola?e, obrisao je ruke o svoju majstorsku kecelju i iz svog stola izvukao lutku de?aka koju je ju?e završio. Cipelice mu lakirane, odelce mu ispeglano, kez mu širok, o?i mu staklene, sjajne i zelene… Nakratko sam priznala sebi da je to divna lutka, a potom sam stala da zagledam pojedinosti koje sam, izme?u ostalog, po?ela da prime?ujem svud oko sebe. Tu i tamo sam prime?ivala bledu farbu, kojom je ofarbao ?itavu lutku i njeno lice, neku tmurnu tvar koja se kovitlala ustaklu, kez koji nije nagoveštavao detinju radost ili nevini nestašluk, ve? podlost i pokvarenost koje pristaju samo zaverenicima, lažovima i ubicama prin?eva i kraljeva. Ta podlost koju je osmejak prekju?e tek nagoveštavao, dolazila je do punog izražaja, jer sad je kroz o?i snenosipila gadna srž… upotpunjavaju?i tu lutku, tu trajnu zamenu za krhko bi?e, koja je, ujedno, i novo, bezvremeno bi?e. Bi?e koje tek pomalo podse?a na ono koje je poslužilo kao model.

„Zašto se tako zlobno smeška?“ upitala sam snebljivo gospodina Gavri?a.

„Zato što se, zaista, u srcu,svi tako smejemo. Samo srž bi?a svedo?i o njegovoj pravoj prirodi, lišenoj svih zabluda koje su, naizgled,izvitoperile njegovu prirodu. Dabome, priroda je nepromenljiva – ni?im se suština ne dâ zamutiti ili razbistriti. ?ini mi se da isto važi i kad su u pitanju zakoni fizike… Drevni alhemi?ari su, stoga, pogrešili, a pogrešili su po pitanju svojih teorija i prakti?nih postupaka. Vidite, oni su pokušavali da pro?iste materiju, da je zapanjuju?im metodama promene – i time joj promene suštinu. Suština se samo može manifestovati ovako ili onako… Kao voda: da li je smrznuta, da li te?e ili isparava – nije važno, jer voda je, i dalje, voda. Dakle, suština, naprosto, jeste – i ne menja se.“

Kazala sam mu da mora da greši kad je u pitanju zlobno cerenje i priroda koja ga name?e, a on mi se srda?no osmehnuo i nastavio: „Kao što rekoh, suštini se može posvedo?iti samo kroz lutku, s koje su strgnute sve zablude koje nam name?u naša lažna znanja, kojim nas zatrpava našalažna vera. Kroz o?i ovog drvenog derana kojeg držim, sipi ono što on odvajkada jeste… i što ?e, kao lutka, za vek vekova ostati, nedirnut, neopoganjen. Da u njegovo drveno telašce nisam pohranio njegovu srž, ne bi bio ništa. Kao ljuštura oraha ili kestena. Ne shvatate? Sutra ?ete, razume se, ako to želite, dobiti priliku da shvatite. Kako? Vidite, nameravam da lutku koju sam vam pokazao završim za jedan dan. Imam odgovaraju?u haljinicu i cipelice, kosu i so?iva koja ?u joj staviti. Preostaje samo da joj date srce, da bi mogla da bude ono što jeste.“

Želela sam, svakako, da g. Gavri? završi tu lutku, koju pravi po meni, po mojim nogama, rukama, struku, kosi, liku. Nikad i ni za šta nisam pozirala, niti je iko išta pravio ili slikao po mom liku, a baš bih želela da tu lutku napravi – i proda mi je, kako bih mogla da je poklonim mami. Nije se, me?utim, složio sa tim da mi lutkuproda, jer je želeo da je onpokloni mojoj mami, kao majstor, kao tajnoviti tvorac bezvremenog.

Zatražio mi je da mu na nekoj cedulji napišem adresu i kazao mi da ?e je poslati naredne nedelje, kad za nju završi prigodnu kutiju, od hrastovine. Ukrasi?e je cvetnim duborezom i mesingom, ofarbati je u crno i izlakirati. Ponovo to moram da napišem… gospodin Gavri? je baš fin ?ovek! Nimalo ne marim za strah koji me je spopao kad sam prvi put kro?ila u njegovu radnju, za jasne nagoveštaje ludila i zlobe, jer to je detinjastistrah od nepoznate sredine… od nepoznatih znanja i verovanja, zidova, drangulija, zvukova. Kad je u pitanju uboga prodavnica lutaka gospodina Gavri?a, sigurna sam da nemam ?ega ili koga da se plašim. Nemam, budu?i da sad poznajem sve lutke i sve police na kojima se nalaze. Poznajem i njegova dleta, klinove, ?etkice, farbe, kon?i?e, uveli?avaju?e staklo, kecelju, zakrpljenu košulju… a ne grozim se ni pau?ine, prašine, plesni, niti mutnog i musavog prozora izloga.

Ne mogu da se pribojavam gospodina Gavri?a jer, povu?en je, usamljen i usredsre?en na svoj rad. To nije za pokudu; naprotiv, vredno je svake pohvale. Divim mu se, a ponajviše njegovoj dobroj naravi i želji da mi udovolji, da mi ispuni želju. Ne mogu da se pomirim sa tim da ?e napraviti lutku koja li?i na mene, da ?e je obu?i, ofarbati i oživeti je kad u nju pohrani njenu srž… da ?e je, potom, poslati mojoj mami, kao poklon. Pitala sam ga jesam li mu potrebna kad je u pitanju sam proces pravljenja, a stari lutkar mi je kazao da se to podrazumeva. Naime, zahtevao je moje prisustvo jer se i srce lutke pravi po modelu… Nisam ga pitala kako, u tom slu?aju, dosad nije otkrivena tajna njegovog zanata, kad je toliko modela prisustvovalo pravljenju lutaka po svom liku, iako sam, iskreno, želela da znam. Sre?a me je zaslepila. Radost mi ni sad, nakon besane no?i, ne dâ mira, a nešto mi govori da se ne?u smiriti dok danas, popodne, kad i ju?e i prekju?e, ponovo ne po?em niz Balkansku, pravo u radnju gospodina Gavri?a, gde ?u posvedo?iti tajni njegovog zanata – majstoriji kojom lutka dobija svoje srce.