STRUČNO, SPORTSKO ILI FILOZOFSKO PITANJE

PIŠE: Dr Marjan UREKAR

Srednja elektrotehni?ka škola „Mihajlo Pupin“ u Novom Sadu. Ra?unarska u?ionica. ?as informatike. Svi nešto kuckamo po 286-icama, kao rešavamo neki teški zadatak. Profesor ?onta posve?eno bulji u jedini kolor ekran jedine super-mo?ne 386-ice. Cvija sedi pored mene i program mu opet baguje. Peti put pritiska medžik batn, kako smo zvali RESET dugme, odmah pored onog sa natpisom TURBO. U u?ionici niže su imali kilave Misedo 85 kante, naši PC-jevi su bili MNOGO bolji, imali su bolje igrice. Pritiskali smo TURBO dugme, ali igrice nisu radile brže, misterija novih tehnologija.

„Jel’ radite zadatke il’ se zezate?“, upita ?onta.

„Radimo, radimo!“, odgovori Mrmot dok je pokušavao da obori Spasov rekord u Pinball Magic-u.

Gleda nas kako lupamo tastere i o?igledno ne radimo zadatke, zavrti glavom i ponovo se zamisli.

„Koji ste vi…“, procedi sebi u bradu.

Jedan kompjuter po?inje da zuji i kr?i. ?est doga?aj kada se Pinball zakuca. Medžik batn, praviš se lud, svi ?ute.

„Koja si beda!“, neko iz pozadine dobacuje.

„Putnici mogu ranije ku?i?“, upita Elvis Rokabili.

„Ajde. Nego, momci, ko od vas svira nešto? Trebaju nam gitarista i bubnjar, za školsku predstavu. Znate, onu redovnu…“

Svi ?ute i gledaju se. Bojali smo se ?ontinih vannastavnih pitanja.

„Pa? Hajde, budite muškarci, ko prži po gitari, a? Treba nam postava za rezervni B sastav. Ako prva grupa omane. Šta ste se snuždili?“

„Žare je bubnjar u Tetoviranim kamiondžijama!“, doviknu Mrmot.

„Nisam bubnjar, to je samo navija?ki doboš!“

„Zalepljen selotejpom!“

„Ufff… Dobro, a da li ima neko da roka? Svi slušate samo Nove fosile? Gitaru više niko ne svira?“

„J-ja s-s-sviram gitaru!“, doviknu Zlo?a kada mu je Street Rod 2 poru?io „Whadda loser!

„Šta znaš da sviraš?“

T-t-turski marš!“

„Stvarno vam nema pomo?i… Ko se pokaže dobar, možda nastupi i na slede?oj ŽURCI koju JA organizujem. Školskih predstava možda ne bude, ali žurki ?e uvek biti. Sve devojke vole muzi?are, trgnite se malo, ne?ete gledati Kockicu do penzije!“

Pošto smo bili jedini razred koji je imao ne jednu nego ?ak dve u?enice, obe su ga mrko pogledale. Gana metalka je mrko pogledala i mene, mrzela me je iz meni nepoznatog razloga. Valjda sam delovao anti-metalno.

„A šta ti sviraš, Raketaš?“

Cesna u Flight Simulatoru 3.0 mi se upravo zakucala o zemlju. Neko mu je nekada rekao da sastavljam makete, on je valjda pomislio da su modeli i makete isto, a u njegovo vreme su se pravili modeli raketa. Niko nije mogao niti želeo da parira ?ontinim mudrolijama, pa sam tako ostao Raketaš.

„Pa… Bas, ali malo. Ali ?elavi iz druge grupe ozbiljno svira bas, ja samo…“

„On pravi distorzije. Nama je napravio jednu!“, viknu Žare.

„Mali elektroni?ar, jeli? Pa lepo, ali basista imamo, i previše.“

„Svira on i sintisajzer!“, dobaci Gliga iza mene.

„Opa, orguljaš, zna?i?! Baš ste neki novi klinci…“

Smeh u u?ionici.

„Znam samo nekoliko akorda…“

„Eh, a ja mislio Parplovi, Cepelini, ceo repertoar ?emo da imamo. Nema veze, rokeri i ovako vrte samo nekoliko istih akorda… Do?i na probu sutra.“

„Ali ja nisam, ne mogu…“

„Da li si uradio zadatak i napisao program?“

„Do?i ?u sutra.“

Okre?e se i nastavlja da prepisuje kod iz Lipa Mill sveske: „Deco, deco… Niko ne razume da sam mlad…“

Prime?ujem da me Komarac namršteno gleda. Ali dobro, on je uvek anti svega i kontra sveta.

„To mu je citat samog sebe iz pesme“, kaže poluglasno.

Glupi klovn i još gluplje zvonce!“, odgovorih citatom iz tupavih Cipeli?a.

Komarac je znao te pesme, najve?i panker u razredu, uvek u Anti-Nowhere League majici. Verovatno je i jedini imao kasetu Pekinške patke, ali nije hteo da je donese na ?as, da neko ne pomisli da se poltroniše. Drugi panker, Bane, navodni Clash-ovac, nikada nije bio potpuno pri sebi, a uglavnom ni prisutan.

A to vreme, pank i Novi talas, bilo je ve? davno prošlo za nas, eho šarenog doba ranog detinjstva. Bili su u istoj pregradi kao Laboratorija zvuka sa Vilmožem Kaubojem, ekscentri?no vreme samozadovoljnog egzoti?nog glupiranja. Sada svi, ako su tvrdolinijaši, slušaju staru Azru i precenjenog Štuli?a, ako si umišljeno urban slušaš EKV, a mi kao moderni, slušamo stranu muziku, MTV, 3K, hitove. Do pre nekoliko godina smo bili podeljeni u osnovnoj školi na darkere, metalce, zabavnjake, alternativce, skinse, rokere. U me?uvremenu smo postali Srbi, Hrvati, Ma?ari, Bosanci, Makedonci, nepriznati Vojvo?ani, nacionalisti, monarhisti, opozicionari, ovi-oni, razni. Bili smo jedna od poslednjih generacija koja je sebe definisala i prepoznavala prema muzici. A ve?ina koja je ?utala kada se pri?alo o tome je slušala narodnjake.

„Deco, znate vic o basisti i bubnjaru? Napili se posle svirke i odlu?ili da sko?e sa zgrade, istovremeno. Znate šta se ?ulo kada su pali?“

Muk. Krljanje hard diskova na mašinama gde je išao Flight Simulator.

?onta lupi levom pesnicom o sto, a sekund kasnije i desnom.

„Nikad sinhronizovani! Ha, ha, ha!“

Krljanje Flight Simulatora i zujanje zaglavljenog Pinball-a.

„Eeee, kome ja predajem…“

Do pre nekoliko godina smo bili podeljeni u osnovnoj školi
na darkere, metalce, zabavnjake, alternativce, skinse, rokere.

U me?uvremenu smo postali Srbi, Hrvati, Ma?ari, Bosanci,
Makedonci,
nepriznati Vojvo?ani, nacionalisti, monarhisti,
opozicionari, ovi-oni, razni.

Uskoro je zvonilo i nervirala me je nova obaveza koju nisam želeo. Oni nadobudni pametnjakovi?i iz druge grupe ?e verovatno opet sa njim debatovati o politici i njih ne?e gnjaviti za svirku.

Sutradan, posle školske predstave, stajao sam sa Olijem, drugom iz razreda iz osnovne i sada iz srednje škole, ispred ogromne slike Mihajla Pupina zašrafljene na zidu pored stepenica, oivi?ene paspartuom ?istije nijanse boje ostatka zida. Nedavno su skinuli Titovu sliku koja je tu stajala, ali i najve?a Pupinova slika koju su našli nije mogla da popuni prethodne dimenzije.

Oli me je zezao što sam poneo moj Fujitone pija?ni sintisajzer: „Šta ?e ti to?“

„Pa rekao je da sviram sintisajzer. Šta ?u ako NEMA sintisajzera u školi?“

„Što nisi doneo onaj pravi?“

Korg? To drveno ?udo ima tri tone, nema šanse da ga vuglim ?ak ovamo.“

Muzi?arka nas je presekla u razgovoru: „Šta vi ?ekate ovde? Danas nemate ?as kod mene!“

Zaboravili smo da je njen kabinet odmah tu blizu. Jedino kod nje smo morali poput osnovaca da stojimo ispred u?ionice dva po dva i ulazimo „kako je red“. Svi stolovi su bili okrenuti tako da gledaju prema sredini. „Svu pažnju usmerite ka meni, dok ja gledam vas!“, govorila je. „Konfu?ije je rekao da ako je dobra muzika u državi, dobra je i država. Šta je rekao Konfu?ije?“

I stvarno, sada kada pomislim, bio je u pravu taj Konfu?ije, muzika u našoj državi je postajala sve gora i gora.

„?ekamo kod profesora ?onki?a, znate, audicija da sviramo…“

„Zna?i, muzi?ari. Profesor vas ?eka, predstava je gotova, požurite.“

„Ho?emo, hvala, idemo!“

Sala je bila skoro prazna. Dve sprema?ice su skupljale papire i ?aše, nekoliko momaka je skidalo parole i ukrase sa zidova. U uglu pozornice je pored miksete stajao Bane i glumio da razume šta radi sa reglerima. Još trojica iz suprotne smene su skupljali tehniku, namotavali kablove, razmotavali ih pa opet namotavali, beskrajno sporo. U ovo vreme su imali mašinsku praksu i dobili su odsustvo zbog „organizacionih aktivnosti“, a niko nije voleo da sedi u podrumskoj u?ionici sa rešetkama na prozorima sa spoljašnje strane, ?ak i onima koji gledaju ka dvorištu. U prezentaciji istorije zgrade elektro-škole uvek naglase da je jedno vreme to bila i ženska gimnazija, što uvek izaziva smeh ve?inski muških polaznika, ali uvek nekako propuste da kažu da je nekada bio i zatvor za mlade komuniste. Imali smo jednom ?as tamo, Vuki je bio redar i upravo je obrisao tablu sun?erom koji je greškom umo?io u kantu sa uljem umesto onu sa vodom, kada je Prakti?ar uleteo, sa gnušanjem poskidao sve slike Tita za strugom i zamenio ih slikama trofaznih motora. Oduševljenje mu je trajalo do trenutka kada mu je kreda skliznula sa table.

Konfu?ije je rekao da ako je dobra muzika u državi, dobra je i država…
I stvarno, sada kada pomislim, bio je u pravu taj Konfu?ije,
muzika u našoj državi je postajala sve gora i gora.

Na sredini bine su stajali ?onta i Bole sa bas gitarom. Nešto su se raspravljali.

Bole se zapravo i nije zvao Bole, ali znao sam ga kao takvog. Kao mladi fan Discipline ki?me, ušunjao sam se tokom koncerta za Dan mladosti u Žutu Ku?u na Limanu. Oslikana i usamljena ku?ica na ?istini pored Dunava, okružena sivim zgradama, mesto alternativne kulture i društvenog aktivizma mladih Novog Sada u kasnom socijalizmu, tresla se od Kojinog basa. Masa je vikala Burn the house down, letele su flaše i svi su skakali. Posle svirke je Koja ostao da pri?a sa malobrojnim prisebnim znatiželjnicima. „A ko si ti, Mali Veselja?e?“, upitao je Koja momka kojem je dao svoju bas gitaru da prebira po žicama. „To je Boooole, naš tip!“, rekoše uglas dve devojke u kožnim jaknama. Smejale su se kao da je to najbolji vic na svetu, dok se dim motao oko njihovih glava. Malog Veseljaka sam znao iz mog kraja kod Železni?ke stanice, i nije se zvao Bole. Bio je tri godine stariji od mene i visio je u onom sumnjivom društvu koje smo izbegavali. Okidao je žice basa kada me je spazio. Klimnuo mi je glavom i ja njemu. Sad smo stari ortaci. Nešto kasnije, kad je gitara došla do mene, pomislio sam da držim Sveti gral! Udario sam nekoliko najdubljih tonova, oduševljen. Tada, dok sam skidao gitaru sa vrata, shvatio sam da ?u postati basista.

I nikada nisam postao basista. Drndao sam bas, ali nije bilo magije. Pomislio sam da mi nedostaje neki efekat, distorzija, eho, dilej. Skarabudžio sam prvu distorziju od ruskih tranzistora sa Najlon pijace, i po?eo da vežbam. Na kraju sam se više bavio elektronikom nego basom. Kada sam shvatio da kosošima trebaju distorzije za elektri?ne gitare, i kada sam video da mogu da naplatim tada za mene veliku sumu, a za njih mnogostruko manju nego za original Boss pedalu, to je postalo mnogo zanimljivije od samog instrumenta.

Kada sam upisao srednju, shvatio sam da je Bole ve? u ?etvrtom razredu. Bio je od onih problemati?nih, uvek spreman za fajt, na ivici noža. Meni nikada nije pravio problema, kolega basista, gari iz Bloka.

Oli i ja nismo kontali šta se dešava, propustili smo po?etak rasprave.

„Džez, ?isti džez!“, insistirao je Bole koji se ne zove Bole.

„Ska“, parirao je ?onta, prekrštenih ruku, u svom tankom sakou sa dva mikro-bedža, podse?anje na vreme kada je na ovom istom mestu bio zvezda ve?eri.

„Ali to je klasi?an šetaju?i bas!“

„Znam ja šta je džez, ali to je ska“, bio je uporan ?onta.

„Džez!“

„Ska.“

„Ali…“

„Ska.“

Stajali smo i o?ekivali da ?e Bole da potegne svoj skakavac i izbode ?ontu tu na bini. Ve? sam video sebe u pozadini zrnastih slike sa mesta tragedije, na strani crne hronike novosadskog Dnevnika.

„Orguljaš, i ti si stigao? Imaš i poja?anje, šta ti sviraš?“

„Ja? Ništa, samo daire.“

Olija nije zanimalo muziciranje. Želeo je da bude faca kao bubnjar iz Gansa, ali nije se upuštao u muzi?ke vode.

„Nemamo daire. Nemamo ni bubnjeve, direktor nije dao. Nemamo ni gitaristu, mali Smuk nas je korpirao, klavijaturista ima kontrolni, kataklizma. A šta ti je TO?! SITNIsajzer?“

Svi se nasmejaše, osim Boleta, on je i dalje bio u dark modu.

„Mislio sam, ako zatreba…“

„Ne treba. Eno, imamo tranzistore!“

Popeo sam se na binu i stao ispred klavijature, razo?aran. Stare elektronske orgulje Farfisa, dre?avo narandžaste boje.

„Šta se zgledaš, Orguljaš, tako je i Bah po?eo. Daj sad da vas ?ujem!“

Oli mi je oduzeo sintisajzer i tiho dobacio: „Sada si se zezn’o…“

„Ne?u ovako da sviram“, re?e Bole.

„Šta je sada? Pa šta vi ho?ete od mene, Oskar popularnosti? Nemam vremena za ovo. Odsvirajte nešto, neku rok?inu. Šta znate?“

Idole.“

„Nešto drugo, nešto normalno.“

EKV?“

„Nikako.“

„Bajagu?“

„Baj… Jel’ ti to mene, momak, malo… A ti, Raketaš, šta ti slušaš, da ?ujem?“

„Ja? Pa, hm, Balaševi?a…“

?onta se udari šakom po licu.

Yello, Žan Mišel Žara, Vangelisa, Tangerine Dream, Bomb The Bass, Fine Young Cannibals, The Cure…“

Presko?io sam Disciplinu ki?me jer su mi rekli da ne spominjem pred njim. The House of Love sam isto presko?io, na nekom predavanju rekao da je to dobra grupa, a nisam hteo da ispadnem uvlaka?.

„Pa koji ti to muzi?ki pravac slušaš? GULAŠ?“

Slegnuh ramenima.

„I šta od toga znaš da sviraš?“

„Ništa. Nekoliko najjednostavnijih akorda.“

U salu ulete direktor: „?onki?u, moram hitno da razgovaram sa vama!“

„Evo, evo.“

Otišao je do vrata i nešto su tiho raspravljali.

Bole izvadi zgužvani papir i hemijsku, i nešto nažvrlja: „Znaš ovo da sviraš?“

„Da vidim… Am, Em, Doj?mark… Šta ti je ovo?“

Prese?e me pogledom.

„Ma šalim se, tri najlakša akorda, to svi znaju!“

?onta se vrati, odmahuju?i ka vratima.

„Dobro, znate nešto doma?e da svirate, nešto popularno, a da nisu narodnjaci?“

Idole.“

„Što si dosadan sa njima, pozerska grupa uobraženih šminkera!“

„Ali Odbrana i poslednji dani, najbolji jugoslovenski album. I Paket aranžman, najbitniji jugoslovenski album, ikada.“

„Najbitniji? Pa jel’ ti znaš… Da nije bilo NAS, ne bi bilo ni tog albuma. Da nije bilo MENE, nikog ne bi zanimao taj saund. Bili smo PRVI! Ispred svog vremena. Svi su iskopirali NAŠ fazon! Elektri?ni orgazam je prvo bio PUNK bend! Sada su PUKLI, sa ovim de?jim pesmama, ali oni ostali…“

?onta godinama vežba bacanje krede iza le?a, preko glave,
dok sedi za katedrom. U 9 od 10 puta uspevada u luku
pogodi uski metalni sims ispred table, u tom slu?aju nisi položio.
Ako ipak promaši, a to se retko dešava, popravio si ocenu.

„Hrekao je ohrgazam, ehehehe!“, dobaci Bane pod gasom, iz pozadine.

„To onda je bio pank. Pank je mrtav. Ovi su Novi talas.“

„Tek to je mrtvo! Mi smo se zezali, ali nas su zabranjivali! Ja sam hteo da MOJ bend bude prvi pravoslavni PUNK bend na svetu! Nisu mi dali, da nas ne pohapse. A ONI naprave ONAJ album i nikom ništa. Ej, pola njih samo lupaju sintisajzere i udaraljke! Kao ti mali!“

Iz pozadine su dopirali kr?avi zvuci sa Fujitone-a na baterije. Oli je nam je mahnuo i nastavio da se igra sa dugmi?ima. ?udni elektronski šumovi kao da su smirili atmosferu.

„Slušajte, ovako. Nemate pojma. Zato morate da imate ime. Bez dobrog imena, ništa vam ne vredi bend. Ne morate znati da svirate, ali IME je najbitnije. Kako ?ete se zvati? Evo, ja kažem Rekurzivni Demagozi, to je onako skroz dobro ime.“

Pogledali smo se, nas trojica sigurno nismo hteli da budemo Demagozi.

Elektropioniri u Tunelu skupo?e“, predloži Bole.

„Ne.“

Snežana i sedam sekretara SOKOJ-a

„Nema vas dovoljno. Nemate ni peva?icu. Ne može.“

Valter brani Salajku?“

„Ne.“

Petrovaradinska eskadrila?“

„Ne.“

Nešto zlo nam se privla?i?“, re?e Oli iznenada.

Nastade tišina. Odšetao sam niz binu, izgubivši interesovanje. Iza kartonskog panoa, naslonjena na zid, stajala je le?ima okrenuta velika, teška slika u tankom, crnom ramu. Prišao sam i okrenuo je. Maršal. Tada sam shvatio šta Bole radi. Provokacija blagopo?ivšim socijalisti?kim referencama. Podigao sam sliku i premestio je na sredinu improvizovane pozornice.

Bole mi namignu i pokaza prstom na mene: „Znam! Trio Ti, To i Ja

„Ne?ete svirati, ta?ka.“

„Ali TO je sada pank, profesore. To je protiv establišmenta, zar nam niste tako govorili?“

U tom zategnutom momentu pokušah da budem konstruktivan: „Iskompleksirani potenciometar! Znate, elektro-škola, fazon je…“

Obojica su bili nezadovoljni.

„Truba, ali bolje nego Demagozi.“

„Glupo vam je ime, ratatatirci.“

„Onda Iskompleksirani potenciometar, usvojeno. Profesore, može jedno stru?no, sportsko, filozofsko pitanje?“

Kada se kod ?onte popravljala ocena, davao nam je da biramo: stru?no, sportsko ili filozofsko pitanje. Stru?no je bilo teško, iz gradiva, bolje presko?iti. Navija?ka masa se obi?no opredeljivala za sportsko pitanje. Ali sledilo je objašnjenje „sporta“: ?onta godinama vežba bacanje krede iza le?a, preko glave, dok sedi za katedrom. U 9 od 10 puta uspeva da u luku pogodi uski metalni sims ispred table, u tom slu?aju nisi položio. Ako ipak promaši, a to se retko dešava, popravio si ocenu. Filozofsko pitanje su svi izbegavali. Mene je pitao: „Slobodan Miloševi? je izjavio da ko je previše NEŠTO taj je nerazuman, ali ko nije bar malo NEŠTO, taj je neodgovoran. Šta je NEŠTO?“

Samo zbog ?injenice da sam dan ranije slušao Indexovo radio pozorište, procedih „Zabrinut?“

Niko u razredu više nije želeo filozofsko pitanje.

Boletovi prsti su po?eli da šetaju po žicama. Poznata bas deonica je izbijala kroz staro ?ajavec poja?alo na velike Ei Niš zvu?nike.

„Znate pesmu, sigurno…“

Bole mi klimnu glavom. Uklju?ih vibrato na orguljama. Tri poznata akorda su kreštala iz narandžaste Farfise.

?onta nas je pogledao i napravio kiselu grimasu.

„Ali ja zaista moram da popri?am sa vama!“, direktor je provirivao kroz vrata.

Niko, niko, kao ja…“, vikao je Bole.

Profesor izlazi, govore?i nešto što nismo ?uli od buke.

Nikad niko kao ja! I niko i nikad i niko, JAAAAA!

Oli je provalio kako da podesi elektronske bubnjeve i priklju?io se na miksetu, aproksimiraju?i VD-ov ritam. Farfisa je zujala Milanove deonice, Bole tukao nešto blizu Kojinog basa. Po?eli smo da ska?emo i da se deremo.

KAO JAAA!

Sprema?ice su izletele napolje. Bane se obeznanio na stolici, a mota?i kablova i nekoliko u?enika koju su se tu slu?ajno zatekli, su skakali sa nama, dok je prazna sala odzvanjala.

NIKAD NIKO, KAO JA!

I tako je prvi, jedini i poslednji put izvedena Niko kao ja za Farfisu, bas i Fujitone, pod budnim okom Maršala, isto poslednji put.

Posle petnaestak minuta skakanja i vrtenja istog, dosadilo nam je. ?ekali smo profesora da se vrati.

„Tako valjda izgleda kada ostariš. Budeš negde, pa više ne budeš relevantan!“, re?e Oli, ponosan na upotrebljenu veliku re?.

Kontemplirali smo kako ?emo mi to izgledati 20 godina posle ovog trenutka, kakva ?e naša razo?aranost svojim životima biti? Da li ?e i nama, kao onoj generaciji, sve da se okrene i da nas pobedi ono za ?ega smo se borili? Da li ?e i nama da kažu da smo bili nezadovoljni samo kada nam je neko iz svog interesa dozvolio da budemo nezadovoljni?

Nismo svirali na predstavi. Slede?a ?uvena žurka u elektro-školi nikada nije ni održana, direktor je napokon uspeo da kenseluje ?ontu zbog politike. Nismo postali muzi?ari. Bole je otišao na ratište, pa negde drugde. Oli je stradao pod nerazjašnjenim okolnostima, u šetnji rodnim gradom. ?onta je otišao u Kanadu, kao i mnogi. Video sam ga na jednom od prvih Exit festivala, kako uživa u staroj slavi prepoznavanja, dok je još bilo onih koji su znali za neki drugi ritam. U elektro-školi su ispisali ?onto molim te vrati se. Grafit Mitar Miri? it’s my idol u dvorištu je tamo stajao od pre. Mnogo kasnije, izvadi?e azbest iz zidova škole.

Ali tada, u onom trenutku, bili smo hipnotisani himnom egoizma generacije koja je htela da se zeza i sve da promeni. I sve ?e se promeniti.

Demokratija je stigla, rat je mogao da po?ne.

A ?a a ?a a ?a, brrrm.

(Pri?a Dr Urekara bi?e objavljena u sklopu regionalne zbirke kratkih pri?a PAKET ARANŽMAN PRINTED EDITION na osnovu rezultata konkursa portala Kultura 381 i Liberland Arta)