TAMARA KUČAN: BAVITI SE IZDAVAŠTVOM U SRBIJI JE KAO DA STE KUČE NA OGROMNOJ LIVADI

Kada na Vikipediji potražite informacije o Tamari Ku?an, zapitate se da li je mogu?e da u Srbiji postoji osoba koja aktivno piše i objavljuje od svoje 16. godine. Ro?ena u Požarevcu, do danas je objavila 13 svojih romana i radi na 14. pod naslovom “Onlajn” – romanu koji je nastavak prošlogodišnjeg dela “Oflajn”. 

U vreme kada svi pri?aju o krizi i teškim vremenima, Tamara Ku?an pristupa pisanju i izdavaštvu kao ozbiljnom poslu. Valjda je zato publika voli. Valjda zato – može da živi od pisanja.

RAZGOVARAO: Pe?a ?UROVI?

Kakav je bio ose?aj kad si tek punoletna držala svoj prvi roman u rukama? Jesi li bila svesna da ?e on uticati na neke mlade ljude? Kako se ose?aš sada kao autor 13  romana, od kojih su mnogi ostavili zna?ajan trag me?u ?itaocima?

Te davne 2008. godine, s obzirom na to da sam dugo tragala za izdava?em, da sam izgubila veru u to da ?u svoju knjigu držati u rukama – kada sam ugledala knjigu sve je li?ilo na san, halucinaciju, fatamorganu. Pomislila sam u sebi: ,,Kona?no. Gotovo je. Imam je.“ Osetila sam olakšanje. Bila sam sre?na, ali ne dugo, jer ljudi misle da su sve borbe završene kad knjiga iza?e. A one zapravo tek po?inju: treba se boriti za svoju knjigu, za svakog ?itaoca. To sam veoma mlada nau?ila.

Naravno da tek punoletna, nisam imala predstavu koliko ?e knjiga uticati na mlade i kolika je moja odgovornost. Sada sam toga svesna i sada je druga?ije, no nešto je u osnovi isto, i tada, i sada posle trinaest knjiga. Svako pisanje, donosi euforiju, silnu želju da ispri?am pri?u, a svaki izlazak knjige donosi pozitivnu tremu i uzbu?enje, ose?aj spokoja i ispunjenosti.

Kako izgleda dan Tamare Ku?an, s obzirom da pišeš, vodiš izdava?ku ku?u, promovišeš svoje knjige, u kontaktu si sa ?itaocima?

Moj dan se sastoji i iz dana, i iz no?i. I gotovo uvek je premalo vremena za sve što sam zamislila u jednom danu da uradim. U prepodnevnim satima, bavim se obavezama oko izdava?ke ku?e. Posle toga, posve?ena sam pisanju, uglavnom u ve?ernjim satima. Ako se u tom danu dogode i trenuci koji nisu vezani za posao – smatram dan uspešnim.

 

Kako izgleda u Srbiji biti vlasnik izdava?ke ku?e, sa kakvim se sve izazovima sre?eš?

Baviti se izdavaštvom u Srbiji je kao da ste pas na ogromnoj livadi. Vi tr?karate, valjate se po travi, mašete repom, fascinirano gledate prostranstvo pred vama, no kad se zaletite ka horizontu,  shvatite da ste ipak vezani lancem za drvo. Na vama  je da li ?ete ostati na tom lancu, nastaviti kuda ste pošli po cenu da se zadavite ili pak pregristi lanac. Izazova je stotinu. Od finansijskih – kako uložiti u sve što želite bez da sutradan završite kao socijalni slu?aj, pa sve do moralnih –  da li ?ete objaviti skandalozno ?ubre koje ?e vam doneti zaradu, posle koga ?ete hodati punih džepova, ali spuštenog pogleda. Za sada, mislim da se snalazim sa izazovima. Ne posmatram ih kao prepreke ve? kao avanture,  uz važno shvatanje da je izdavaštvo odgovoran posao, koliku promenu u pojedincu mogu knjige da naprave i uz pokušaj da svojim primerom pošaljem poruku ljudima da ništa nije vrednije od ?istog obraza i doslednosti.

Može li se u Srbiji živeti od pisane re?i?

Primer sam da može, mada, više volim da kažem da živim od izdavaštva. Pisanje je moja ljubav, beg i sklonište, poziv. Pisanje odvajam od svega materijalnog, dok je izdavaštvo moj posao.

Izazova je stotinu.
Od finansijskih – kako uložiti u sve što želite
bez da sutradan završite kao socijalni slu?aj,
pa sve do moralnih –  da li ?ete objaviti skandalozno ?ubre
koje ?e vam doneti zaradu, posle koga ?ete hodati punih džepova,
ali spuštenog pogleda

?ega si se u dosadašnjem životu, a mlada si, odrekla?

Sjajno pitanje i važna tema na koju ne pri?am ?esto, a trebalo bi, najpre zbog mladog sveta. Kada posmatrate moj život sa strane, lako se u?ini da se ni?ega nisam odrekla, da sve postižem i da od života samo dobijam – da sam ona žena koja ima sve. Istina je da imam dosta šupljih džepova, ne onih na farmerkama ili na jakni, ve? onih na duši.  Zbog pisanja i posla kojim se bavim, odrekla sam se života. Banalnog, svakodnevnog, jednostavnog života punog sitnica koje su zapravo, nešto najvrednije što ?ovek može imati. Tek kada sam doživela li?ni gubitak, shvatila sam da pod zemlju ne nosimo naše medalje, uspehe, knjige i aplauze ve? se?anja. Odrekla sam se uspomena sa ljudima koje volim, trenutaka sa njima, sitnih radosti. Nikada knjige nisu trpele, trpeli su ljudi koje volim i trpele su neke sitne želje mlade žene. Zašto bih kupila torbu koja mi je potrebna, kada za taj novac mogu da odštampam postere? Zašto da otputujem i vidim neki drugi grad, kada mogu da pakujem knjige sa saradnicima? Ljudi rade da bi živeli, a ja sam do ove godine – živela da bih radila. Odricanje je sastavni deo uspeha, ali i odricanje ima granicu. U?im sebe toj granici. Nažalost, kasno jer se vreme ne vra?a kao ni ljudi koje nisam imala kad zbog pisanja da saslušam, vidim, zagrlim.

Jesi li zadovoljna svojim životom?

Jesam. Ima momenata kada mislim da bi sve bilo lakše, ali ubrzo shvatim da ne bi bilo lepše, niti bih bila sre?nija. Ima i momenata kada se zapitam šta mi je sve ovo trebalo – pisanje, izdavaštvo, nespavanje, krivljenje ki?me na stolici, ispuštanje duše, no… Sve su to kratki trenuci. Ni sa kim se ne bih menjala, niti ikome zavidim.

Da možeš, da li bi nešto menjala, i šta?

Sebe, u nekim trenucima.

Šta ti je najve?i motiv?

U pisanju je to spokoj koji dolazi posle pisanja. Trenutak kada shvatim da sam dala celu sebe knjizi koju pišem, da sam ispri?ala pri?u koja mi je stajala kao kost u grlu. Naravno, motiv mi je i trenutak kada ta pri?a do?e do ljudi. Taj ose?aj treme, uzbu?enja, mirnog nemira i nemirnog mira… To zaista nema cenu. Nadam se da ni posle 100 knjiga ne?e nestati. Nove stranice su zapravo najve?i motiv. Ne one u knjigama, ve? one koje ljudi posle ?itanja knjige, okrenu u svojim životima. U životu mimo knjiga, nemam te velike, grandiozne motive. Imam planove, ciljeve ali ne motive – sve se svede na zahvalnost što sam tu gde jesam.

S obzirom na to da tvoji romani obra?uju savremene teme (život mladih u Beogradu, prostituciju, internet, sekte, homoseksualnost) da li je teško pisati o tome i da li je potrebna ve?a hrabrost?

Pre bih rekla da je potrebna ludost – ne zbog samih tema, ve? zbog našeg mentaliteta koji veruje da ako o ne?emu ne pri?amo, to ne postoji. Ne mislim da sam hrabra zato što pišem o ne?emu što je naša svakodnevica. Car je go, pa je go – pisanje o stvarnosti, istini, realnosti ne treba da bude hrabrost ve? nešto podrazumevano. Osim ukoliko niste pisac fantastike. Tad je car sve što poželite.

Koliko ti društvene mreže pomažu u odabiru tema i pronalaženju inspiracije za pisanje?

Lagala bih ako kažem da mi ne pomažu, uz pomo? mreža saznam šta je aktuelno, goru?e, stavove ljudi o aktualnim temama. Mreže su mi zna?ajne i za pronalazak sagovornika vezanih za temu koju pišem, no prvo se inspiracija dogodi, tek onda posmatranje ljudi, njihovih stavova o temi koju obra?ujem.

Da li i sa nekim pri?aš dok stvaraš likove, dok pišeš?

Naravno. Pri?am sa najbližima, iznosim im svoje ideje, delim sa njima šta junaci prolaze, posmatram i osluškujem njihove reakcije, pitanja. Pri?am i sa ljudima koji su deo istraživanja. U zavisnosti od teme koju obra?ujem, potrudim se da na?em sagovornike od kojih mogu da nau?im nešto o temi koju želim da obradim. Nekada su to psiholozi, psihijatri, nekada kriminolozi, nekada sociolozi, programeri, hirurzi i patolozi, forenzi?ari… Sve u svemu, trudim se da temi pristupim objektivno, kao tabula rasa, iz više uglova. Svaka pri?a ima dve medalje, a dok istražujem i pišem težim objektivnosti – trudim se da sa oba strane medalje porazgovaram.

Postoji li pitanje koje si o?ekivala u dosadašnjim intervjuima, a niko ti ga nije postavio? Ako postoji, zamisli da ti je postavljeno, pa daj svoj odgovor.

Nikada. (to je odgovor.)

Imaš li neku poruku za ?itaoce portala Kultura381.com?

U životu, kao i u knjigama – najlepši trenuci se skrivaju izme?u redova.