TAMARA

PIŠE: ?or?e VLAJI?

…Policijski pas za potragu je zastao i seo. On je svukao masku sa lica i oslobodio usta. “Imamo još jedno“, doviknuo je policajac u uniformi sa zarolanim rukavima. Uniforma mu je bila natopljena znojem, iako je temperatura na planini zbog zelenila i nadmorske visine, bila za desetak stepeni niža nego u gradu u ovo doba godine.

Prošlo je skoro tri sata kako su pronašli prvi leš i grobnicu, a ovo je bila sedma po redu. Tehni?ari, njih trojica, obu?eni u bele kombinezone sa kapulja?ama preko glave, odmahnuli su mu u znak pozdrava. I oni su bili prezauzeti. Samo se jedan odvojio i prišao mestu gde je sedela policijska bordoška doga.

“Samo malo da obeležim, pa vas dvoje možete da nastavite dalje”.

Policajac vrati masku na lice i, onako više za sebe, promumlja: „Pa, valjda nema dalje“.

Na blagom uzvišenju, tik ispred luksuzne planinske kolibe, opremljene bazenom i ukopanim ?akuzijem koji su krasili prostrano dvorište, stajale su ?etiri prilike i nemo posmatrale celokupan prizor.

Glavna inspektorka, sitna, kratko, muški ošišana, sa ožiljkom preko celog obraza. Upravo joj je taj isti ožiljak davao na zna?aju, što je svakako bilo neophodno za ženu koja je želela uspeh u profesiji kojom dominiraju muškarci.

Njen zamenik je par koraka iza nje, i svojim ukrštenim, istetoviranim, miši?avim rukama odavao druga?iju vrstu brutalnosti. Još jedan istetovirani muškarac stajao je do njega. Njegove tetovaže prekrivale su celo telo. ?ak i su mu i noge koje su nazirale iz dužih bermuda bile plave od mastila. Jedino mu lice nije bilo istetovirano, ve? izubijano, i to do te mere da su mu o?i bile gotovo zatvorene. ?inilo se da se bori za vazduh. Krv mu se slivala niz sveže polomljeni nos, i štagod da je do tada uradio, u tom trenutku napravio je lai?ku grešku, jer je hteo da izduva nos. Nažalost, kako je dunuo, umesto da krv iscuri napolje, ?elo mu je dodatno oteklo i ogroman hematom pojavio se odmah tu iznad nosa.

?etvrti, i ne manje bitan u ovoj skupini, bio je ?ovek srednjih godina, crne kose sa modernom frizuricom. Kosa sa strane obrijana do glave, a ona sa sredine zalizana unazad. Nije mogao da je obuzda. Zalizane dlake su mu, malo po malo, padale napred i sa strane. Kad god bi podigao ruku ruku da se zaliže, zajecao bi. Ruke su mu bile ote?ene. Desna, verovatno i slomljena. Zglobovi odrani i krvavi.

„Našli smo je!“, doviknuo je forenzi?ar.

Uroš se kao stihija sjurio niz brdo. Razgrnuo je dvojicu tehni?ara koji su ?u?ali pored plitko iskopanog groba i kleknuo pored rake. Tamara je ležala u letnjoj, beloj haljinici sa cevtovima. Ruke su joj bile prekrštene preko stomaka. Iako su delovi tela i ode?e bili prljavi i prekriveni zemljom, Uroš je i dalje u njoj video otelotvorenje an?ela. Jednostavno, njena aura je sijala. Nagao se nad njom i poljubio je u ?elo. Osetio je ukus zemlje u ustima. Posegnuo je i uhvatio za spojene ruke. Bila je ledena.

U tom trenutku, baš prilikom tog dodira, u?inilo mu se da je nešto osetio. Neku ?udnu silu, šta li. Shvatio je. Još jednom se nagao i poljubio je u hladno ?elo. „Idi sada. Idi u miru an?ele“. Podigao je pogled ka nebesima. ?inilo mu se da u tom trenutku može da oseti njenu dušu kako se spaja sa nebom. Ostao je tako nem još par sekundi, a delovalo je da stoji satima. Ustao je i vratio se gore uz uzvišenje. Iako spokojan, imao je potrebu da ga samo još jednom proturi kroz šake.

Krupniji inspektor se u tom trenutku stvorio ispred njega i telom zaklonio po?inioca.

“Mislim da je dovoljno štete naneto. Sve znam. Sve razumem, ali sada je pod našom jurisdikcijom. Bez brige.“

Uroš stade. Hteo je da se progura, hteo je da ga …. ali, duboko uzdahnu u potrazi za unutrašnjim mirom. Još jednom je bacio pogled niz padinu.

A SVE JE PO?ELO OVAKO…

„Are you going out again?“, upitala ga je maznim glasom. Prilazila je sa dve ve?e ?aše za crno vino. Delovalo je kao da je gola. Bež, uska haljina više je isticala nego što je pokrivala. Ne prevelike, njene jedre grudi, dodatno su se isticale zbog pirsinga u bradavicama.

„Yes, Zuri. Sorry, work again.“

Zuri je bila Kineskinja. Prelepa. Sitna. Prava džepna Venera. Ona i Uroš su se upoznali dok je radio u Hong Kongu. Nakon što je završio svoju misiju, poveo je sa sobom u Beograd. Nisu se ven?ali, ali su je svi znali kao njegovu verenicu.

Kako se odvojio od laptopa i okrenuo, zajahala ga je. Razdvojila je ruke sa ?ašama i po?ela da ga ljubi.

„Sorry, Hun, gotta go.“ Pomalo grubo ju je podigao sa sebe, jer je ve? kasnio. Nije smeo da propusti priliku ve?eras. Kao furija je izleteo iz stana. Predugo je ?ekao baš tu poruku. Jednostavno: „Tu je!“

Sedeo je u kolima. ?ekao. ?ekao. ?ekao. Bacio je pogled na sat. Pola dva ujutru. Otvorio je pretinac i dohvatio elektrošoker. Prebacivao ga je iz ruke u ruku. Otko?io je sigurnosno dugme i stisnuo. Par varnica i zvuk, nešto kao prženje komaraca na aparatima predvi?enim za to, razlomio se kolima. Bio je toliko napet da je imao utisak kako ?e mra?na ulica u centru Beograda, u kojoj se sada nalazio, registrovati svaki njegov pokret. Protresao je telo i odložio šoker na mesto suvoza?a. Nekih pola sata kasnije ponovo je pogledao u svoj smartwatch. Dva. Podigao je pogled ka izlazu iz kafi?a. Neko je upravo izašao. Nije video ko. Nervirao se. Jeste on. Nije on. Jeste. Upalio je auto i lagano krenuo. Video je ?oveka kako prilazi crnom audiju. Uroš je usporio. Znao je on gde Smajli stanuje na Vra?aru. Dodao je gas i stigao na lokaciju na Vra?aru. Sva sre?a pa je odmah pronašao parking mesto.

Ponovo je podigao elektrošoker. Iako je bilo vrelo, na sebi je imao tanak duks za džogiranje. Preko glave je navukao kapulja?u i stavio masku preko lica. Lagano je krenuo ka odredištu. Audi je zastao ispred novosagra?ene moderne stambene zgrade. I samo što su vrata od podzemne garaže po?ela da se dižu, prišao je autu i pokucao na prozor. Hladan vazduh iz unutrašnjosti luksuzne limuzine, od upaljene klime, naježio ga je u sekundi. Nagnuo se ka voza?u uz pitanje:

„Da li imate upalja??“

Smajli je odgovorio: „Da“ i ispružio ruku sa upalja?em.

Brzim potezom Uroš mu je zabio elektrošoker u grudni koš. Smajli je po?eo konvulzivno da se trese. Uroš se osvrnuo oko sebe. Bio je zamaskiran, ali svejedno, svedoci mu nisu bili potrebni.

Nije bilo nikoga. U to doba niko nije išao niz ulicu. Lagano je otvorio vrata i Smajlija uz dosta muke nabacio na suvoza?evo sedište.

 

Kada je Smajli došao svesti, shvatio je da nije više u svojim rashla?enim kolima, ve? zavezan za zar?alu metalnu stolicu. Ogroman napušten hangar na mirnoj vangradskoj lokaciji je baš smrdeo. Na toj vrelini kao da je smrad bio još ogavniji.

Uroševa firma planirala je da ga sruši, te mu se u?inilo da je to idealna lokacija da smesti svog „zatvorenika“.

„Ko si ti?“, uspani?eno upita Smajli.

„Nije to sada bitno. Ono što je za tebe bitno je da znaš da ja postavljam pitanja!“ odbrusi mu Uroš. Sedeo je prekoputa, i palio cigarete jednu za drugom. Bilo mu je muka od toliko nikotina. Želudac mu se okretao. Dva tri puta se trgao, onako kao da ?e da povrati utrobu.

Smajliju je to odmah registrovao kao slabost svog „otmi?ara“. Na trenutak je ?ak to doživeo kao znak svoje nadmo?i. „Ovaj je neki seronja. Ko zna šta ho?e, a uostalom i nema pojma s kim se upravo zaka?io“, mislio je u sebi.

Me?utim, Uroš se dozvao u sekundi. Duboko je udahnuo i protresao glavom. Ustao je i prišao mu veoma blizu,  i poput deteta, uhvatio za nos. Pokušavao je Smajli da se izmigolji, ali Uroš mu je sve ja?e i ja?e stezao i uvrtao nos.

„Šta ti je bre!? Jeba?u ti mater, znaš!?“, dr?no je viknuo Smajli. Uroš mu razvali strašnu šamar?inu. Još jednom ode korak unazad, i ponovi šamar. Zvuk šamara dugo je odjekivao hangarom.

Iako mu je krv lila iz usta, Smajli se svim silama trudio da stekne nadmo? i isprovocira ga kako bi mu što pre pronašao Ahilovu petu. „Svi mi imamo neku slabu ta?ku“, mislio je:

„Šta je pi?ko, jel to najbolje što možeš?“

Uroša je adrenalin zveknuo u glavu. Bukvalno mu se mozak okrenuo naopa?ke. Iako je bio jak, snažan muškarac, nije on nikada bio vi?an pesni?enju. Jeste postizao zna?ajne rezultate u WOD-ovima, ali cela ova situacija po?ela je da mu klizi kroz prste i izmi?e kontroli. Nije imao gde. Odnosno, sada nije postojala opcija da se vreme vrati unazad.

Pesnicom je iz sve snage udario Smajlija u pleksus. Kako su mu ruke bile vezane iza stolice, izbio mu je sav vazduh. Iako se nekoliko trenutaka borio za dah, ?im je došao do istog, odmah je postao kur?evit.

„Kakva si pi?kica. Šta me više nabadaš, bolje reci, šta je bilo, koji ti je kurac? Koji je tvoj problem, odveži me pa da ti ja pokažem kako se muški udara…!“

Tada ga je prvi put udario u lice. ?uo se zvuk pucanja nosne kosti. Krv je lila.

„Peder?ino, koji ti je bre….kurac!?“

I još jednom. Pa još jednom. Smajli je protresao glavu. Sad mu više nije bilo svejedno. Tri jaka udarca u glavu obi?no to i naprave ?oveku. Prestao je da bude kur?evit. Postao je preplašen.

„Šta ho?eš, da?u ti štagod želiš!? U pomoooo?!!!!“. Drao se iz petnih žila Smajli. Njegov vapaj se prolamao praznim napuštenim hangaru.

Ovaj put  je dobio direktan udarac pesnicom u usta. Iskreno, nije se znalo koga je taj udarac više zaboleo. Par?e slomljenog zuba Urošu se zabilo u zglob. Po?eo je da otresa ruku. Pogledao je. Mali beli vrh zuba ostao je zaglavljen u koži. I kao što se vade bodlje morskog ježa iz tabana tako je i on izvukao to par?ence zuba. Bilo je grozno. Morao je da sedne. Ovo mu?enje je baš mu?enje. I za zarobljenika i za otmi?ara.

Krenuo je da izvu?e cigaretu. Jedva je to uspeo. Ruke su mu nekontrolisano drhtale, a i bolele su ga. Pogledao je kao Smajliju koji je bio obliven krvlju i jedva dolazio do daha.

„Kako ovo deluje jednostavno u filmovima“, pomisli Uroš.

Film ti uopšte ne do?ara torturu kroz koju prolazi duša i telo kada se neko podvrgne mu?enju. Ne, ovo je potpuno neki drugi nivo. Niko ne može da to da pojmi dok ne uradi ili još gore ne doživi. Drhtavim rukama jedva je zapalio cigaretu. Užasno ga je nerviralo što ga ruke više ne slušaju. Ose?ao je nemo? jer nije mogao da prinese cigaretu ustima. Kada je, nakon nekoliko neuspelih pokušaja uspeo, povukao je dim. Više mu nije bila muka. Polupopušenu cigaretu bacio u prašinu i zgazio.

Ponovo se koncentrisao na svoju „žrtvu“. Hteo on to ili ne, morao je da nastavi tamo gde je stao. Me?utim, nije znao kako. Da li da ga nabode ?elom ili šta da mu sada uradi. Nije imao kud. Laktom, onako iz zamaha, udario ga je ponovo po licu. Stolica za koju je bio zavezan je bila baš stabilna, ali ovaj put zamalo da Smajlija izbaci iz nje.

Smajli više nije pružao nikakav otpor. Mrcina. Onako veliki i hrabar, sada je bio oduzet od straha. Najzad je Uroš imao celokupnu situaciju pod kontrolom. Osetio je tu svoju nadmo? pod kožom, adrenalin  u krvi je pumpao sve ja?e. Još jednom mu je prišao i tek blago zamahnuo rukom. Smajli se sklup?ao kao dete. Da, to je to. Imao ga je.

„Zašto mi ovo radiš? Ko si ti?“

„Da, stvarno, zašto ovo radim?“, u trenutku se i Uroš zapita to isto. Ovo definitivno nije njegov milje. Nije njegov stil, niti polje njegovog interesovanja i delovanja. Nikada u životu nije udario ?oveka, ako se izuzmu nenamerni udarci u nekom sportu. A sada, taj isti nenasilni Uroš, poput ponajboljih mu?itelja iz Abu Graiba, iskalio je sav svoj pritajeni, unutrašnji bes, na ovog ?oveka koga realno uopšte i ne poznaje.

Ono „Zašto?“ mu je prolazilo kroz glavu. ?ak ga je i poljulalo. „Zašto?“

Šta je ova individua njemu skrivila da mu postane neprijatelj broj jedan. Da postane predmet njegove srdžbe.

„Zašto?“ Kao eho mu je odzvanjalo kroz glavu. Holivudski filmovi su jedno, akcione knjige su drugo. Sve je to neka mašta, ne?ija fikcija. Ovo je bio realni život. Njegov život. „Zašto?“

Gde je tu bila pravda? Ko je on da sprovodi tu istu pravdu? I što je najgore, šta ako greši? Šta ako nije u pravu? Šta ako Smajli…. ma još gore, jebeš Smajlija, kako ?e on da živi sam sa sobom ako se ogrešio o ovog ?oveka? Probudio je neku stašnu zver u sebi. Ustvari, pronašao je deo sebe za koji nije bio svestan ni da postoji. Da li ?e ikada mirno spavati posle svega ovoga? Šta ?e mu pomo?i da utone u san…. ulje od kanabisa? Bromazepami? Neka terapija? Šta je ovo njemu trebalo? Zbog ?ega ovo radi? Insinuacija? Splet ?udnih okolnosti? Nekog duha? Da li je poludeo, totalno odlepio? Novi nalet pitanja. Prodrmao je glavom i odagnao sve te misli. „Ne. Idem do kraja. Ili on ili ja.“

Dok se borio sa mislima opet je glavi laktom udario Smajlija tako da mu je na još jednom mestu poderao kožu glave. Vrela krv je krenula da lije preko lica i o?iju Smajliju. Zamutio mu se vid.

„Upomooooo?, zašto?????“

„Zašto?“ Da, eto, zato, zato što moram. Imam cilj. Imam misiju. Ako sam pogrešio. Jebiga. Ali bukvalno jebiga. Nazad ne mogu. A ovo moram da izguram do kraja. Moram. Prišao je još jednom i zastao. Smajli se zgr?io kao fetus u utrobi majke kao da traži sigurnost. Zaštitu. Gde smo zašti?eniji nego u maj?inoj utrobi. Bio je oduzet. Slomljen. Bespomo?an.

Uroš ga je samo gledao. Bio je indiferentan i na njegov i na sopstveni bol i agoniju. Stajao je tako dobrih pet minuta. Smajli je krvario i jecao. Pljuvao je krv po podu hangara.

Nakon tih pet minuta tišine, ?u?nuo je u kako bi ga pogledao pravo u o?i. Smajli se opet prepao. Podbratkom je ušao u sopstveni vrat. Uroš ga je uhvatio za bradu i ispravio mu krvavu glavu. Pogledao ga je pravo u napucane o?i i kroz zube procedio: „Gde je Tamara?“

MRTVE DUŠE I DUHOVI 

“…Gospodine An?elkovi?u, ja ne znam šta da vam odgovorim. Vi ste vozili osobu koja je ustvari mrtva? Vi ste pri?ali, odnosno komunicirali ste se sa njenim duhom?“, re?e glavni inspektor za krvne delikte, Višnja Popovi?.

„Ako ?ete nastaviti da mi se obra?ate tako sarkasti?no i tim ponižavaju?im tonom, onda sam o?igledno na pogrešnoj adresi. Da li je to zaista sve što ste uspeli da izvu?ete iz moje pri?e?“ Uroš je krenuo da ustane.

„Ne, ne molim vas, sedite… kolega.“ Dala je znak visokom miši?avom kolegi, koji je stajao pored Uroša, da ga zadrži u stolici.

„Gospodine An?elkovi?u, oprostite, sve sam saslušala. Moram da priznam da je pri?a više nego zanimljiva. Svaka vama ?ast i na upornosti. Pohvalila bih i vaše deduktivne sposobnosti. Uostalom, nije zanemarljiv ni trud niti napor koji ste uložili u sveo ovo. Ali, da ja sada iza?em ispred dežurnog javnog tužioca i ispri?am mu pri?u u kojoj ste vi vozili devojku koja je ve? ko zna koliko dugo mrtva, ?iji vas je duh odveo u tamo neki kafi? i ispri?ao vam neku svoju pri?u. Pa, posle kako ste koriste?i svoje veze došli do snimaka sa aerodroma i banke prekoputa kafi?a na kojima… baš u trenutku kada ste vi izlazili sa osobom koja se nažalost vodila kao nestala, a od nedavno i proglašena mrtvom… i da su baš ti delovi kada ste vi sa njom, nekom božanskom intervencijom, kompromitovani. Razume?ete me, previše je sve to. Mi smo uradili sve što je bilo do nas. Obavili smo informativni razgovor sa osobom od interesovanja, tim doti?nim Smailovi?em. Uprava za suzbijanje droge upoznata je njegovim na?inom rada.“  

Krenula je da prelistava dosije. Uroš se nakašljao i blago, veoma blago uspravio kako bi na prvoj strani dosijea video bar neki podatak. I uspeo je. Video je adresu. Ponavljao ju je u sebi nekoliko puta dok nije bio sasvim siguran da mu se urezala u pam?enje.

„On jeste redovan u tom kafi?u“ i nastavi da ?ita izjavu Smailovi?a. „Ali ne postoji ništa konkretno što bi ga dovelo u vezi sa sa tom devojkom Tamarom…“

„Jovovi?“ dopuni je Uroš, i nastavi da gleda lice glavne inspektorke. Nekima bi možda bila i ljupka, nekima bi bila onaj materijal za jednu no?. Imala je nešto pomalo divlje u pojavi. A ta duga?ka brazda koja joj je krasila njen obraz davala joj je opasniji izgled. Nije ni pokušavala šminkom da ublaži ožiljak. Nosila ga je sa ponosom. Urošu je više li?ila na ženu pla?enog ubicu iz ameri?kih filmova koje je kao mla?i ?esto gledao. Njen zamenik bio je od onih koje bi svako opisao kao lepog, a glupog. Nije progovorio ni jednu jedinu re?. Samo je, onako kao u znak pretnje, sve vreme visio nad Urošem, kao da je on taj neki kriminalac koji ?e svakoga trenutka da sko?i preko stola na njegovu šeficu.

„Sa druge strane, imamo vašu izjavu, izjavu one konobarice koja nije voljna da svedo?i i duha koji vam je odao ko je ubica. Razumete?“

„U redu. Da rezimiramo. Da li sve to što ste mi sada rekli zna?i da, što se ti?e Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, smrt Tamare Jovovi? ostaje nerešena? Nemate nikakav napredak u istrazi, i sve ovo što sam vam predo?io nije, prema vašem stru?nom mišljenju, dovoljno da vi sada, po službenoj dužnosti nastavite svoj dalji rad po mojoj prijavi?“

„Nažalost, u pravu ste. Tako je. Policija može da interveniše samo po prijavi. Naravno, ta prijava mora da ima nekog smisla. Sa druge strane, ja vas potpuno razumem. Nije da se takve stvari ne dešavaju. Mislim na te, ?udne stvari. Eto, nama tako pred pun mesec, kako beše Darko, dolaze ti neki slu?ajevi… recimo onaj što dolazi da ga zaklju?amo dok ne pro?e pun mesec jer ne veruje sam sebi šta je spreman da uradi…“

„Razumem, vukodlaci i duhovi, potpuno razumem. Van vaše mo?i. Žao mi je što ne postoji takva neka mo? koja bi mogla da sprovede pravdu.“

„Ponavljam vam gospodine An?elkovi?u duhovi i…“

Tu Uroš posko?i. Nije mogao više da sedi i sluša. Darko se tu trgao.

„Daj Bože, da se vama i vašoj porodici ne desi takva neka nesre?a“ re?e Uroš i iza?e.

Višnja Popovi? se okrete ka svom jakom pomo?niku: „ Jel to ovaj nama preti, majke ti?“

PRE?UTANO SVEDO?ENJE

“Zna?i, nisam lud, ti si nas videla?

“Pa ja sam videla vas i videla sam nju, nisam rekla da sam vas videla!“

“Ali, prekju?e smo bili tu, eno za onim stolom u bašti!“

“Da, da, znam, videla sam vas.“

Uroš izvu?e fotografiju. Nju?“

“Da“

“I mene?“

“Da.“

“Zna?i, videla si nas?“

“Ne znam.“

Uroš bukvalno udari glavom o šank.

“Idemo ispo?etka: Tamara je poslednji put vi?ena ovde. Njena majka mi je rekla da je policija uzela izjavu i od vas.“

“Jeste, ali ja nisam policiji baš sve ispri?ala.“

“Šta im nisi ispri?ala?“ prekide je Uroš.

“Pa ima taj jedan detalj. To ve?e je na nju bacio oko jedan opasan momak. Smailovi?. Svi ga znaju i svi ga se plaše. On jednostavno do?e i kaže “Ti si moja ve?eras“. Jednom je došao otac jedne devojke i taj Smailovi? ga je išutirao, eto baš tu ispred kafi?a. Pravi ludak. Ja nisam smela da ga spominjem da ne bi i mene ubio!“

“Ubio?“

“Pa da, za njega se pri?a da je jako grub sa devojkama. Ali ono baš baš!… Ja sam radila šank to ve?e i videla sam kada je prišao Tamari i njenoj drugarici. Drugarica je odmah pobegla. Dalje nisam videla šta se dešavalo, ali znam da joj je prišao.”

“Zna?i Smailovi?… diler, šibadžija,“ više kao mentalnu zabelešku sebi, ponovio jeUroš.

“Da.“  odgovori konobarica.

“Hvala ti mnogo!“ re?e Uroš i iza?e iz kafi?a.

 

Prešao je ulicu i ušao u filijalu banke. Ljubazni direktor je posko?io iz svog separea. Gospodine An?elkovi?u, skrenuta mi je pažnja da je vaša firma veliki klijent. Ovo nije po protokolu. Ali, na ovom fleš drajvu vam je snimak celog dana prekju?e, uklju?uju?i i vreme koje ste spominjali. Jedino što moram unapred da vam se izvinim. Ispada da ste se bezveze trudili baš u periodu izme?u osam i devet uve?e došlo je do nekog prekida struje i agregat se nije upalio i fali nam ta deonica.“

POGODAK

“…GOOOOOL, bravo Ukiiiii“ svi iz tima su mu pritr?ali. Uroš je ostao bez snage. Bukvalno je riknuo. Leteo je dvadeset sati sa presedanjima. Sino? nije spavao. Sjajno je prošao u Hong Kongu. Softver njegove firme napravio je pravi mali bum u tom delu sveta.

Bio je stru?njak za bezbednosni softver i imao je firmu u Beogradu koja je zapošljavala pedeset i šest aj-tijevaca. Svi su imali velike plate i još ve?e osmehe kada dobiju svoj bonus. A sada ?e ga bogami i biti. Posle svega je postigao i gol. Bez obzira na vremenske razlike, džet leg i žurku na kojoj se ubio od alkohola. Korporativni mali fudbal se ne propušta. Naro?ito ne ve?eras. Ve?eras su igrali sa momcima koji su držali obezbe?enje na aerodromu. A on je imao specifi?an zadatak to ve?e, i upravo mu je prilazio Šef obezbe?enja.

“Milane,“ pružio mu je ruku.

“Uroše,“ sada ne bih trebao da ti pružim ruku. Ubi nas sa ovim poslednjim. Zakuca nam ekser. Ali, svejedno ?eš da se ljutiš na mene. Uspeo sam od direkcije da dobijem odobrenje, jer bez toga ne bih mogao da ubacim stik, odnosno bilo šta da kopiram, ali svi se ?ude, jer je ju?e ujutru u deset došlo do nekog poreme?aja sa sistemom, i u periodu izme?u devet i devet i ?etrdeset pet nema apsolutno ništa zabeleženo. Crn ekran. Izvini!“

SUO?ENJE

Zazvonio je. Vrata su se otvorila. Niža žena u crnini stajala je u dovratku.

“Tamara?“ upitao je Uroš.

“U?i sinko, sedi“ i žena se skloni sa dovratka i pokaza mu trosed u dnevnoj sobi. Ose?ao se nelagodno. Nikada u životu nije nešto ovako uradio. Ose?ao se kao stoker, neko ko nekoga uhodi. Ali, morao je još jednom da je vidi. Morao je. Bio je sre?an, presre?an, uspešan ?ovek. Nije bio sklon promiskuitetu. Bio je u više nego stabilnoj vezi. Ali ta devojka. Ona ga je o?arala. Op?inila. Kako je seo, starijoj ženi pružio je buket cve?a. Nije znao ni zašto je to uradio. Zašto je kupio taj buket. Nije bio romantik. Jednostavno je želeo da je vidi.

“Kafica?“ iz misli ga prenu žena.

Ose?ao se glupo. Ne bi smeo da je odbije. Ali nije pio kafu. Pa ipak… Može kafa.“ pekao je. Sedeo je i zverao okolo. Stan je imao specifi?an miris. Mirisao je na Tamaru. Žena je ?utke skuvala kafu. Prinela je na starinskom, bakarnom poslužavniku.

“Vi ste poznavali Tamaru?“ opet mu prekide misli svojim pitanjem.

“Da, da, ju?e smo…“ pa zastade.

“Zašto kažete poznavali, nešto se desilo?“ pomalo šokirano uzvrati Uroš. Nije se valjda od ju?e nešto desilo?

“A, da, razumem,“ re?e žena i pomalo glasno srknu kafu.

“Ali, ja ne razumem.“ Gotovo pani?no odgovori Uroš i krene da gleda po stanu.

Da, ona je tu, i ja je ose?am.“ Ovim re?ima ga je uplašila.

“Izvinite, molim vas, ja sam izgleda pogrešio stan, adresu, ja mislim na Tamaru Jovovi?, ju?e smo se upoznali na aerodromu.“

“Da, razumem, njen duh je tu. Neko strašno zlo joj je naneto. Tamara je nestala pre ta?no mesec dana. Ju?e su po službenom zadatku morali da je proglase mrtvom.“

Da li zrnce doma?e kafe, da li cela ova situacija, tek Uroš je ostao bez daha toliko da je po?eo da se guši od kašlja.

Žena je posko?ila i sela pored njega. Po?ela je da ga udara po le?ima.

“Ne bojte se ništa. Sve je to normalno. Svašta se dešava u današnje vreme.“

Nastavila je da pri?a. Nije je ?uo. Ni re?. Urošu je bilo sve više muka.

“Tako da se zahvaljujem na vašoj poseti. Recite joj svakako da je majka puno pozdravlja. Da je puno volim. Jako mi nedostaje. Ne znam koja je zver i šta u?inila mojoj ?erki. Ali, vi ako možete samo pokušajte da joj na?ete i pružite mir.“

Uroš je napustio stan. Bio je u bunilu. Magnovenju. Išao je stepenicama i na prvom me?uspratu se ispovra?ao. Kada je došao do kola osvežio se vlažnim maramicama. Spustio je naslon voza?kog sedišta:

“Tamara???“

SLETANJE

„Hvala vam što se koristili let Lufthanze, kapetan Švarc i njegova posada vas pozdravljaju. Nadamo se da ?ete ponovo korisiti usluge Lufthanze.“

Uroš An?elkovi? se uspravio. Bio je mlad, zgodan, uspešan i bogat. Prvom klasom je uvek lepo leteti, a naro?ito kada si pojava, kao što je to bio on. Dve stjuardese konstantno su se oko njega trudile, i bile, previše ljubazne. Jedna je ?ak napomenula kako ?e prespavati u Beogradu. Pa ko shvati, shvatio je.

“Auvwiedersein herr Andjelkovitz, hope to see you soon again, real soon“ i namignu mu stjuardesa na izlazu. U ruku mu je gurnula papiri?. Nije ni pokušao da ga otvori ve? ga je bacio u sme?e. On je bio sre?an i zadovoljan. Nikakvi goldigeri“ u životu mu nisu bili potrebni. Imao je takvih ponuda na pretek, a kod ku?e ga je ?ekala samo njegova Zuri. Ona mu je bila sve. Upotpunjavala ga je. Davala smisao svemu. Bio je sre?an sa njom na sve na?ine. Budu?i da je informati?ar, ?esto je voleo da kaže kako su njih svoje kompatibilni. Skroz. Naskroz.

Na izlazu ga je ?ekala tabla sa njegovim imenom. Bio je to Pera. Iz firme bi mu dovezli kola do aerodroma, ali ga ne bi vozili. On to nije voleo. Voleo je sam sebe da vozi. Seo je za volan, malo podesio sedište i retrovizor mercedesa s klase i krenuo. Na peša?kom prelazu, pred samu krivinu na izlazu od aerodroma, usporio je. Stariji par je dugo prelazio peša?ki, sve guraju?i kolica sa koferima koji su malo po malo klizili sa kolica. Tu, baš tu i tada ju je ugledao. Što bi njegov neven?ani kum: Mora da joj fali uvo“. Devojka je bila toliko savršena da je zastao. Nije imao nikakve namere ili pak možda i jeste. Nije bio siguran zbog ?ega ta?no, ali je stao pored nje. U sekundi se osetio kao dripac. Nije to bio on. Nije to njegov stil. Šta to radi…. ali je ipak izgovorio:

“Vi ?ekate nekoga? Ili vam treba prevoz do grada?

“Sjajno. Ako ne smetam, može.“

FINALE

Stas, glas, aura sve na njoj je bilo an?eosko. Kada je sela na široko suvoza?ko sedište mercedesa, nije mogao a da ne pogleda belu haljinicu koja se podigla. Pri?ali su satima, danima, godinama. Celih dvadeset minuta koliko je trebalo do grada. Dogovorili su se da odu i na pi?e. Ona je predložila kafi? u centru. Sve mu je bilo nadrealno. Sve. Bio je ushi?en. Kao da je našao srodnu dušu. Ljubav svog života. Ali, pošto je ipak desetak godina stariji, bio je i umeren. Nije joj stavljao do znanja koliko mu se dopala. Razgovarali su o lepim stvarima. Ali i o onim lošim. Pri?ali su o svemu, i o sva?emu. Više puta mu je ponovila da ju je jednom u životu povredio jedan „Smajli“. Uroš nikako nije shvatao o ?emu ona pri?a. Bio je nekako u fazonu, možda i zbog generacijskog jaza, kako to može da je povredi tamo neki emotikon. Na kraju ju je odvezao ku?i. Pokazala mu je u kojoj zgradi živi, u kom stanu i koje joj je prezime. Kao da je o?ekivala njegovu drugu posetu. Kao da je želela da je potraži.

On je došao ku?i, i otr?ao pod tuš da se osveži. Imao je strahovito dobar seks sa Zuri. I to nekoliko puta zaredom. Zaspao je kao zaklan i sre?an. Poslednja misao mu je bila ona: „Tamara!“