Večernja poezija

Tek ponekad te poželim,
ali ne spominjem te više…
Ne pamtim ni kada sam te poslednji put skrila između redova.
Čini mi se da si me prošao…
ili sam samo naučila tako da živim…
Ne znam šta je prava istina, ali dobro mi je ovako,
bez tebe;
Više se ne budim noću i ne teturam po praznim hodnicima,
ne lažem druge da mi ništa nije, dok suze s obraza brišem,
ne slušam onu pesmu, izbrisala sam je s moje liste omiljenih
i mogu bez srama da pogledam onu u ogledalu.
Jedino još s proleća, zapneš pod rebrima, skratiš dah i telom prostrujiš k’o vetar po mojoj ravnici…
Nit’ vetar da vežem, nit’ tebe s usana da ispustim.
E, tad te poželim, pa se k’o zavisnik sama od sebe skrivam,
palim cigaretu za cigaretom, s kojih se skidam i kroz dim reči u prazno ispuštam… još ovaj put i neću više!
Piše: Ljiljana Nikolić