ŽIVOT I SMRT RADIO STANICE

PIŠE: Nenad BARAKOVI? BARA 

Mrak je odavno progutao Luzergrad i nije postojala nada da ?e se nešto promeniti. Svetlo na kraju tunela se naziralo, ali nije ozna?avalo novi po?etak. To su bili farovi od voza koji je sa osmehom na licu jurio prema nama da nas pregazi i pošalje u istoriju.

“Voz nekulture pregazio poslednji izdanak kulture”, ve? sam mogao pro?itati udarni naslov u novinama.

Ništa nije preostalo – osim praha; žutog na ulicama, a sivog u silosima. Oba su donosila do jaja zaradu, a ja sam bio daleko od takvih stvari i ljudi, ako me razumeš.

Upalio sam radio i kresnuo cigaretu. Razmišljao sam da li je bolje da sko?im sa terase ili da se ubijem od alkohola. Ovo drugo se ?inilo kao bolja opcija; manje nereda i štete bi napravio, a selo bi svakako lajalo. Springstin je otprašio “Radio Nowhere”, a onda se za?uo glas sa radija.

“Dobro ve?e dragi moji, slušate poslednje izdanje jedine rokenrol emisije na našem radiju. Ostanite uz Muzi?ki poljubac”, nadrkanim glasom, otrovanim od duvana i bezna?a. JD je sa 97.8 megaherca poslao poruku u etar Luzergradu.

Zatim neprijatna tišina koja u tebi izazove nelagodu i znojenje kao kada ti neko drag u društvu lupi glupost, pa ti bude neprijatno.

Posle toga po?inje treštanje muzike; bez re?i spikera koji je otvorio vrata za muziku i vodio nas kroz istoriju svega što sam kasnije obožavao dok sam bezuspešno pokušavao da postanem ?ovek, a veoma uspešno postajao debil. Akordi su šibali kroz vene danono?no, kao najteža droga; ne mora biti nužno žuta ili siva.

Film se naglo po?eo premotavati unazad, kao na traci. Otkaz mi se smejao, u koži mi je postalo tesno a sa radija su tukli poslednji taktovi detinjstva koje je prelazilo u nešto neizvesno i nepoznato. Zajeb.

JD je puštao muziku najbolje i najglasnije, kao nikada pre. Terao je inat seljacima iz fotelja. Muzikom ih je psovao i podsmevao se njihovoj gluposti i neznanju.

Mikrofon ?e posle trideset godina biti obgrljen pau?inom koju su pauci ve? zapo?eli da pletu oko naših života, pa i oko mikrofona.

“JD, dolazim do tebe”, napisao sam mu poruku.

“Ma samo mi ti trebaš sada peta gitaro Beo?ina”, odjebao me je.

Znaš, bio je to kao neki ritual. Sahranjivao je nešto što je voleo i hteo je da ostane sam u svom tom zlu. Ipak, nisam ga hteo ostaviti samog. Želeo sam da prisustvujem toj sahrani. Ne sahranjuje se dva puta najstariji radio.

Trgao sam se i odjurio do studija. JD je sedeo i palio pljuge; jednu za drugom. Njegov ortak u kancelariji je zaspao pijan. Nije se probudio do današnjeg dana. Predao se.

?utali smo obojica. Nije imalo šta da se pri?a. Lampa na mikseti je prelazila u crveno. Htela je da eksplodira od besa i nemo?i, a i mi zajedno sa njom.

Ustao je sa miks pulta, uhvatio se za glavu specifi?no, kao kada se kroz šalu naljuti na nekoga. Ovaj put nije bila šala.

Zna?i, ne verujem. Džoni , uzimaju mi mikrofon posle 30 godina, mater im jebem. Popizdeo sam”, zagalamio je.

“Imaš jedan istetoviran na nozi, bole te.”

“Puši mi kurac”, bio je kulturan, kao i uvek.

“Pijemo ve?eras?”, upitao sam ga.

“Pijemo”, uvek ga je bilo teško nagovoriti.

Zajedno smo premotavali traku i prise?ali se prvih intervjua, koncerata i emisija; svako iz svog ugla. Hiljadu sati razgovora o muzici.

Tako se to radi na opelima. A onda je filmska traka pukla.

“Ti ?eš meni da pri?aš kako ti je žao radija. Ja sam ga stvorio. Ja sam, bre, dovodio ovde zvezde a ti si se našao da sereš nešto? Hvala lepo dovi?enja! Ja sam intervjuisao Štuli?a, budalo!”, galamio je na mene. Zapravo na sebe, ali ja sam bio projekcija. ?utao sam.

“Aj mi pozajmi nešto para? Vratim ti na plati”, upitao je kada se smirio.

“Neka ti Štuli? pozajmi”, nisam izdržao.

Krenuo je prema meni. U o?ima sam mu video da ho?e da me ubije. A onda se izme?u JD-a i moje smrti ispre?io mali i debeli ?ovek.

“KOJI VAM JE KURAC? RADIJU JE SAHRANA A VI SE SVA?ATE!”, zagalamio je i smirio situaciju. Izgledao je kao da je na samrti i da posle radija možemo i njemu da održimo poslednje slovo.

Ustali smo mirno, zapalili sve?e i održali govor radiju.

“Neka po?iva u miru. Amin”, JD je izgovorio.
“Amin”, potvrdio sam i dohvatio se flaše.

Probudio sam se ujutru i odmah upalio radio. Tražio sam 97.8 i ?ekao re?enicu: “Vi slušate još jedan Muzi?ki poljubac. Neka vam je dobra muzika u ušima, a rokenrol u venema”, ali ništa. Samo zvuk talasa koji probijaju opne i teraju na muku. 97.8 ne postoji. Samo zvuk talasa koji probijaju opne i teraju na muku. Uspešno smo obavili sahranu, ?inilo se. Ostalo je samo da nas pregazi voz.

*Pita?u te da li znaš, zašto glupost dobija. Zašto ho?eš da živiš u seni Bogova?